Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију побијајући одлуку из свих законских разлога, с позивом на одредбе члана 403. став 2. тачка 2. и члана 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о изјављеној ревизији, у смислу члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13- УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18 и 18/20, 10/23 – у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу код тужене по основу уговора о раду број ... од 17.10.2016. године, у којем је као место пребивалишта запослене – тужиље наведена ... . Дана 26.10.2017. године, тужиља и тужена су закључиле уговор о специјализацији број ..., а затим и анекс уговора о раду број ... бр. ... од 29.06.2022. године, којим је тужиља након положеног специјалистичког испита од 21.04.2022. године распоређена на послове специјалисте ..., ... у служби ..., а као место пребивалишта тужиље наведена је .... У периоду од заснивања радног односа тужена је тужиљи исплаћивала трошкове превоза за одлазак и долазак на посао на релацији ... – ... – ... . Почев од 29.04.2022. године тужиља има пријављено пребивалиште на адреси у ..., Општина ..., на којој адреси и живи почев од арпила 2022. године. Тужиља на посао у болници тужене у ... долази из ..., а њен захтев за исплату трошкова превоза према новом месту пребивалишта тужена је одбила.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд је на основу члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду и члана 14. Правилника о уговарању здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања са даваоцима здравствених услуга за 2022. годину, усвојио тужбени захтев и обавезао тужену да тужиљи на име накнаде трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада у спорном периоду исплати тражене износе утврђене налазом вештака.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев са образложењем да у ситуацији када тужена као послодавац није дала сагласност тужиљи као запосленој за увећање трошкова превоза на новој релацији ... – ... – ..., не постоји ни законска обавеза тужене да тужиљи исплати увећане трошкове превоза за долазак и одлазак са посла.

По оцени Врховног суда, одлука другостепеног суда заснована је на правилној примени материјалног права.

Одредбом члана 118. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник РС“, број 75/2014) који је у примени од 29.07.2014. године, промена места становања запосленог након закључења уговора о раду не може утицати на увећање трошкова превоза које је послодавац дужан да накнади запосленом у тренутку закључења уговора о раду, без сагласности послодавца.

Одредбом члана 14. став 1. Правилника о уговарању здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања са даваоцима здравствених услуга за 2022. годину прописано је да се накнада трошкова за долазак и одлазак са рада, за запослене који користе превоз, утврђује на основу обрачунских и исплаћених трошкова за октобар 2021. године пројектованих на годишњи ниво. Ставом 2. истог члана, прописано је да се усклађивање накнаде из става 1. овог члана врши у току уговореног периода на основу обрачунских расхода здравствене установе за ову намену у току 2022. године. Ставом 3. истог члана прописано је да Републички фонд не обезбеђује средства за утврђење трошкова за долазак на рад и одлазак са рада, који су настали због промене места становања запосленог након закљученог уговора о раду.

У конкретном случају, тужиља је засновала радни однос са туженом уговором о раду на неодређено време од 17.10.2016. године. У време заснивања радног односа, тужиља је имала пријављено пребивалипте у ..., а тужена јој је за долазак на рад и одлазак са рада исплаћивала накнаду на име трошкова превоза на релацији ... – ... – ... . Почев од 29.04.2022. године, тужиља је променила пребивалиште и пријавила се у ..., о чему је благовремено обавестила послодавца и затражила да јој се накнада трошкова превоза исплаћује за релацију ... – ... – ... у висини месечне карте аутобуског превоза. Тужена као послодавац није дала сагласност тужиљи за увећање трошкова превоза на новој релацији ... – ... – ..., а у анексу уговора о раду од 29.06.2022. године није извршена промена места пребивалишта тужиље.

Имајући у виду напред цитиране законске одредбе, те чињеницу да је тужиља променила место пребивалишта након закључења уговора о раду (заснивање радног односа), а да по поднетом захтеву за исплату увећаних трошкова превоза тужена као послодавац није дала сагласност, то и по оцени Врховног суда тужиљи не припада право на накнаду увећаних трошкова ради доласка и одласка на рад, због чега не постоји ни обавеза тужене да тужиљи накнади увећане трошкове превоза за утужени период, с обзиром да је тужена као послодавац у свему поступила у складу са законом.

Из наведених разлога на основу члана 414. став 1. ЗПП Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић