Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Данијеле Николић, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужилаца АА из ... и ББ из ..., чији је заједнички пуномоћник Александра Јасика адвокат из ..., против тужених „Железнице Србије“ АД Београд и Акционарског друштва за управљање јавном железничком инфрастуктуром „Инфраструктура железнице Србије“ Београд, ради накнаде штете на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, одлучујући о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 631/20 од 28.02.2020. године, у седници већа одржаној дана 21.01.2021. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 631/20 од 28.02.2020. године.

УКИДАЈУ СЕ пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 631/20 од 28.02.2020. године и пресуда Првог основног суда у Београду П1 2711/18 од 24.09.2019. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 2711/18 од 24.09.2019. године, ставом првим и другим изреке, одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужиоца АА (погрешно означеног као АА1) којим је тражио да се обавежу тужени да тужиоцу, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора за период од маја 2015. године до септембра 2015. године солидарно исплате износе наведене у овим ставовима изреке са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа па до исплате. Ставом трећим и четвртим изреке, одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужиоца АА којим је тражио да се обавеже тужени Акционарско друштво за управљање јавном железничком инфрастуктуром „Инфраструктура железнице Србије“ да тужиоцу, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора за период од септембра 2015. године до фебруара 2018. године, исплати износе наведене у овим ставовима изреке са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа па до исплате. Ставом петим и шестим изреке, одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужиоца ББ којим је тражио да се обавежу тужени да тужиоцу, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора за период од маја 2015. године до септембра 2015. године, солидарно исплате износе наведене у овим ставовима изреке са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа па до исплате. Ставом седмим и осмим изреке, одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужиоца ББ којим је тражио да се обавеже тужени Акционарско друштво за управљање јавном железничком инфрастуктуром „Инфраструктура железнице Србије“ да тужиоцу, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора за период од септембра 2015. године до фебруара 2018. године, исплати износе наведене у овим ставовима изреке са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа па до исплате. Ставом деветим изреке, одбијен је захтев тужилаца за накнаду трошкова поступка.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 631/20 од 28.02.2020. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 2711/18 од 24.09.2019. године. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиоци су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20 – у даљем тексту: ЗПП), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије, Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Поступајући на основу наведене законске одредбе Врховни касациони суд је, имајући у виду различиту праксу апелационих судова у истој чињенично-правној ситуацији али и праксу Врховног касационог суда у овој врсти спорова, дозволио одлучивање о посебној ревизији тужилаца и одлучио као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужилаца основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци су до 31.08.2015. године били у радном односу код туженог „Железнице Србије“ АД, а на основу Анекса уговора о раду од 01.09.2015. године у радном односу код туженог Акционарског друштва за управљање јавном железничком инфраструктуром „Инфраструктура железнице Србије“, насталог статусном променом издвајања уз оснивање више привредних друштава. Колективним уговором туженог „Железнице Србије“ АД од 30.11.2002. године са анексом од 26.07.2006. године предвиђено је да је у вредност једног радног часа за обрачун и исплату зараде (за период јануар - јун 2006. године у износу од 53,50 динара и за период јул - децембар 2006. године у износу од 56,00 динара) укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 накнаде регреса за коришћење годишњег одмора, сведена на један радни час. Исто је предвиђено Колективним уговором туженог „Железнице Србије“ АД од 24.03.2015. године, усвојеног након статусних промена тог привредног друштва, који се примењује и на запослене преузете код туженог Акционарског друштва за управљање јавном железничком инфраструктуром „Инфраструктура железнице Србије“. Из обрачунских листа не може се утврдити да ли је у вредност једног радног часа садржан и износ трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев тужилаца за исплату по траженим основама са образложењем да без обзира што висина спорних трошкова није номинално изражена, то не значи да је послодавац ово право ускратио запосленима. По схватању судова, слободном вољом учесника колективног преговарања, анексом колективног уговора из 2006. године и колективним уговором из 2015. године, уговорено је да је накнада трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора укључена у вредност једног радног часа, односно у основну зараду тужилаца, због чега тужбени захтев за исплату ових накнада није основан, а чињеница да њихова висина није номинално изражена не значи да су тужени ускратили право тужилаца на ове накнаде.

Ревизијом тужилаца, по схватању Врховног касационог суда, основано се указује на погрешну примену материјалног права.

Законом о раду предвиђено је право запосленог на накнаду трошоква у вези са радом. Законом о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“, број 61/05), који се примењује од 01.01.2006. године, предвиђено је и право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора (члан 118. тачке 5. и 6) које морају бити исказане у обрачунским листама запослених. Послодавцу је остављена могућност да својом одлуком одреди висину тих накнада, али она мора бити одређена линеарно за све запослене, односно ови трошкови морају бити исплаћени свим запосленима у истом износу без обзира на стручну спрему, звање и радно место.

Анексом колективног уговора туженог („Службени гласник Републике Србије“, број 4/06), одредбом члана 2. измењен је члан 57. Колективног уговора тако што је предвиђено да запослени има право на зараду која се састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, примање за исхрану у току рада и примање за регрес за коришћење годишњег одмора. Одредбом члана 5. став 1. анекса измењена је одредба члана 61. Колективног уговора тако што је одређена вредност радног часа за обрачун и исплату зараде за период јануар - јун и јул - септембар 2006. године, а ставом 6. истог члана прописано је да је у вредност једног радног часа укључена и вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 накнаде регреса за годишњи одмор, сведена на један радни час.

Из оваквог одређења вредности радног часа не може се утврдити који износ представља накнаду за трошкове исхране и регреса за коришћење годишњег одмора, јер исти нису исказани у номиналним износима. Тужени током поступка нису доставили суду одлуку о висини ових накнада, из чега се може основано закључити да такву одлуку нису ни донели. То не искључује право тужилаца на исплату ових накнада, а не може се прихватити да су тужиоцима ове накнаде исплаћене кроз висину цене рада, с обзиром да се тужени нису изјаснили о њиховој висини, нити је износ накнаде за регрес и трошкова за исхрану у току рада номинално исказан у платној листи тужилаца, како је то предвиђено Законом о раду. С тога се може закључити да су тужени, у погледу исплате сродних наканда, законске одредбе примењивали на штету тужилаца.

Из наведених разлога, пресуде нижестепених судова су морале бити укинуте у означеним деловима и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновљеном суђењу првостепени суд ће, имајући у виду да Анекс колективног уговора туженог из 2006. године и Колективни уговор из 2015. године не садржи конекретну регулативу која утврђује висину спорних накнада, одлучити о праву тужилаца на њихову исплату и висини која је утврђена вештачењем у две варијанте, према параметрима из ранијег Колективног уговора туженог, односно Општег колективног уговора.

Због укидања одлуке о главној ствари, укинута је и одлука о трошковима поступка као споредном потраживању.

Сходно изложеном, на основу члана 416. став 2. ЗПП одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић