Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 403. став 2. тачка 2. у вези члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 55/15) и нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене неке од одредаба овог закона, па нема ни повреде из члана 374. став 1. у вези члана 383. ЗПП на које се ревизијом указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог и обављала је послове у ... производњи, на којима се остварује норма о којој евиденцију воде овлашћени радници туженог. Дана 28.04.2015. године тужени је донео Одлуку о реорганизацији у сектору производње због смањеног обима посла, а након тога 08.05.2015. године и предлог Програма решавања вишка запослених. Програм је садржао разлоге за престанак потребе за радом запослених, критеријуме за одређивање вишка запослених, допунске критеријуме, број и структуру запослених за чијим је радом престала потреба, мере за запошљавање вишка запослених, рок у коме ће бити отказани уговори о раду, као и списак запослених за чијим је радом престала потреба. Списак је обухватао 35 извршилаца – оператера, међу којима се налазила и тужиља. Критеријум за утврђивање запослених за чијим је радом престала потреба је редовно месечно оцењивање запослених предвиђено одредбом члана 82. Колективног уговора туженог, односно просечна оцена запосленог. Додатни критеријум је био дужина радног стажа код послодавца, утврђен у складу са чланом 81. Колективног уговора. За период од јануара 2014. године до марта 2015. године тужиља је оцењена просечном оценом 2,94 и са истом је била упозната. Применом наведених критеријума тужиља је била на 10. месту од укупно 35 запослених за чијим је радом престала потреба и који су проглашени технолошким вишком због чега је тужени дана 28.05.2015. године, донео решење о отказу уговора о раду тужиљи.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да приликом доношења побијаног решења тужени није оценио тужиљу у складу са предвиђеним критеријумима и на тај начин је прекршио Правилник о оцењивању запослених у производњи због чега је поништио решење о отказу као незаконито.

Другостепени суд је одлучујући о жалби туженог, а након одржане расправе, првостепену пресуду преиначио и одбио тужбени захтев тужиље, јер из утврђеног чињеничног стања произлази да је код туженог у производњи смањен број извршилаца на радном месту оператера за 35, да није било упражњених радних места на које би тужиља могла бити премештена, те да је тужиља оглашена технолошким вишком уз претходно оцењивање и правилну примену критеријума из одлуке о решавању вишка запослених, који су у складу са одредбама члана 81. и 82. Колективног уговора.

Код претходно утврђеног чињеничног стања, правилно је у побијаној пресуди примењено материјално право и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље да се поништи решење туженог којим јој је отказан уговор о раду.

По оцени Врховног касационог суда, постојали су оправдани разлози да се тужиљи откаже уговор о раду као технолошком вишку, у смислу члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 75/14). Код туженог су наступиле организационе промене, што је условило доношење Одлуке о смањењу броја запослених и измену Правилника о организацији и систематизацији, којима је смањен број извршилаца на пословима које је тужиља обављала, уз примену критеријума предвиђених Програмом решавања вишка запослених и чланом 81. и 82. Колективног уговора (просечна оцена резултата рада и допунски критеријум године стажа). Тужиља је оцењена просечном оценом 2,94 и имајући у виду године стажа нашла се на 10. месту од 35 запослених за чијим је радом престала потреба, па је правилно другостепени суд закључио да је оспорено решење законито, јер су у конкретном случају испоштоване све законске норме које се односе на поступак приликом давања отказа запосленом за чијим радом је престала потреба.

Ревизијом тужиље неосновано се указује да је приликом оцењивања тужиља била стављена у неједнак положај са другим запосленима. Наиме, како је тужиља радила у групној норми, то је из ових разлога тужени као критеријум за утврђивање резултата рада за све запослене (на том радном месту), па и за тужиљу, користио просечну оцену запосленог у периоду од 15 месеци, а на основу свеукупне оцене непосредног руководиоца у том периоду. То што је тужиља у току периода оцењивања користила годишњи одмор и боловање није утицало на оцену њених резултата рада.

Такође, неосновани су наводи ревизије да је пред другостепеним судом дошло до битне повреде одредаба парничног поступка. Изнети закључак другостепеног суда у побијаној одлуци могао је бити само резултат другачије оцене доказа изведених пред првостепеним судом, али на расправи, те је исти поступио сходно одредбама члана 383. и 384. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Применом одредбе члана 165. став 2. ЗПП, одбијени су захтеви странака за накнаду ревизијских трошкова, из разлога што тужиља по ревизији није успела, а одговор на ревизију изјављен од стране туженог не представља нужан трошак.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић