Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде нема битне повреде из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд, пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоцу који је у радном односу код тужене на радном месту полицијског службеника у ПС Алибунар, у периоду на који се односи тужбени захтев, одређена је плата по укупном коефицијенту од 18,52. Овај коефицијент садржи поред основног коефијента од 9,96 и додатни коефијент везано за специфичности овог радног места у висини од 6,52 и 2,04 и то за услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова, као и за звање, односно чин. Тужилац је радио на дан државног празника у мају 2008. године, јануару 2009. године и мају 2010. године, односно укупно 24 сата рада на дан државног празника. Упоређивањем коефицијента и плате тужиоца у спорном периоду са платом упоредног радника тужених који је радио у администрацији – И.С. на радном месту писарница архива, као и са платом радника управе затвора – Љ.Љ., распоређеног на пословима магационера, при чему оба запослена немају статус униформисаних и овлашћених полицијских службеника, примењујући одредбе Закона о унутрашњим пословима, Закона о полицији, Закона о платама у државним органима и јавним службама као и одредбе Закона о раду, које се односе на увећану зараду, закључио да тужиоцу није увећан коефијент за обрачун плате у проценту од 30% до 50% номинално већи од коефијента за друге запослене на име нередовности у раду на дан празника који је нерадни дан, због чега је усвојио тужбени захтев тужиоца и досудио тражену разлику у плати.

Другостепени суд је на одржаној расправи, оценом налаза и мишљења вештака утврдио да је упоредни радник Љ.Љ. имао К и то 6.68, 4.61 и 2.68, а да је И.С. имала К. 6.68, да оба ова запослена немају статус униформисаних и овлашћених полицијских службеника јер је Љ.Љ. распоређен на пословима магационера у 31 платном разреду у коме се налази и И.С. на радном месту писарница/архива, као и да су оба ова извршиоца са средњом стручном спремом. Имајући ово у виду другостепени суд је закључио да је тужбени захтев неоснован јер је тужиоцу извршено увећање плате кроз увећање додатног коефијента у односу на нестатусног државног службеника за проценат који је већи од 30%, позивајући се при том и на одлуку Уставног суда Уж 4045/2012 од 20.06.2013. године, у којој је као упоредни радник узет нестатусни државни службеник – на радном месту писарница/архива.

Разлози ревизије којима се указује на погрешну примену материјалног права нису основани.

Наиме, према одредби члана 146. Закона о полицији (''Службени гласник РС'', број 101/2005) полицијски службеници и други запослени у министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност посла. Ова плата се увећава за 0,4 % на сваку навршену годину радног стажа, а висину коефицијента утврђује министар актом о платама запослених у министарству, који доноси уз сагласност Владе.

Према садржају одредбе члана 147. истог закона, до измена објављених у ''Службеном гласнику РС'' бр.92/2011 од 07.12.2011. године, због посебних услова рада, опасности за живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава и приправности и других видова нередовности у раду, запосленом у министарству могу се утврдити коефијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијента за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената и члана 146. став 1. истога закона. Уз сагласност Владе, за поједине категорије запослених могу се утврдити коефицијенти који су у смислу става 1. овог члана већи и за више од 50%. На права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују се одредбе општих радно- правних прописа о увећаној заради (став 3).

У контексту наведених материјално-правних одредби и утврђеног чињеничног стања, правилан је закључак другостепеног суда да је тужиоцу извршено увећање плате кроз увећање додатног коефицијента у односу на нестатусног државног службеника за проценат већи од 30%, те да се налаз и мишљење вештака у делу у којем је извршио упоређивање плате тужиоца и другог статусног државног службеника, који је прихватио и првостепени суд, не могу прихватити како правилан, јер је супротан одредби члана 147. Закона о полицији. При томе, према ставу овог суда, треба имати у виду и одредбе члана 4. Закона о полицији којима се одређује појам полицијских службеника и послова који они обављају и то тако да полицијски службеници у министарству јесу: 1) униформисани и неуниформисани запослени који примењују полицијска овлашћења (овлашћена службена лица) и 2) запослени на посебним или одређеним дужностима чији су послови у непосредној вези са полицијским пословима.

По оцени овог суда, правилно је другостепени суд, приликом одлучивања о тужбеном захтеву тужиоца за исплату разлике у плати по основу рада у дане који су државни празници, извршио поређење коефицијента за обрачун плате тужиоца као овлашћеног полицијског службеника и коефицијента С.И. запосленој на радном месту писарница-архива, која нема статус овлашћеног полицијског службеника, али обавља послове који су у непосредној вези са полицијским пословима, како је то учинио и Уставни суд у својој одлуци Уж 4045/2012 од 20.06.2013. године, где је у идентичној ситуацији као упоредни радник узет нестатусни државни службеник – писарница-архивар.

Суд је ценио наводе ревизије да је тужилац у време важења Закона о унутрашњим пословима имао већи коефицијент за обрачун зараде од тзв. упоредног службеника за најмање 30%, који је Правилником о платама, након ступања на снагу Закона о полицији, битно смањен, те да се одредбом члана 147а Закона о полицији тачно дефинише начин обрачуна додатка на плату, па налази да су исти без значаја, с обзиром да Закон о унутрашњим пословима, као ни новелирана одредба члана 147. Закона о полицији, нису били у примени у периоду на који се односи тужбени захтев тужиоца у овој парници.

Из напред изнетих разлога, с обзиром да се осталим ревизијским наводима оспорава утврђено чињенично стање супротно члану 407. став 2. ЗПП, овај суд је применом члана 414. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Љубица Милутиновић, с.р.