Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је запослен код туженог на пословима ..., који подрдазумева и рад ноћу. Тужиоцу је анексима уговора о раду од 11.04.2011. године и 01.10.2013. године, који се односе на спорни период, утврђена основна зарада у месечном нето износу од 23.000,00 динара и од 23.100,00 динара, у којима је наведено да су са овим примањима свеукупни радови и вишак рада намирени. Чланом 63. Правилника о раду туженог број 5/1 од 12.01.2010. године, прописано је да се послодавац обавезује да запосленом увећа основну зараду и то између осталог за рад ноћу (између 22 и 06 часова наредног дана), ако такав рад није урачунат при утврђивању вредности посла за 30% од основице. Чланом 3. Измена и допуна Правилника о раду туженог од 01.04.2011. године, прописано је да се у члану 63. став 1. Правилника о раду бришу тачке 2, 4 и 5. и уноси нови став 2. који гласи: „Сменски и ноћни рад су вредновани приликом утврђивања основне цене рада“. Из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке следи да је тужилац остварио укупно 777 сати рада ноћу, од чега 7 сати у другој смени, а 763 сати у трећој смени, у периоду од маја 2012. године закључно са фебруаром 2013. године, укупно 109 радних дана, да у тужиочевим обрачунским листима није била утврђена основна зарада без увећања, нити је посебно исказан елемент ноћног рада приликом обрачуна зараде, цена рада, нити је био одређен коефицијент за обрачун зараде тужиоцу. Висина тужиочевог потраживања утврђена је тако што је уговорена основна зарада према члану 7. Анекса уговора о раду тужиоца од 23.000,00 динара нето и 23.100,00 динара нето, увећана за 26% за спорни период.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца, сматрајући да тужиоцу зарада није правилно обрачуната и исплаћена, те да је тужени дужан да му по основу ноћног рада исплати износе утврђене на основу налаза и мишљења судског вештака, применом одредби Закона о раду и Измењеног и допуњеног Правилника о раду туженог од 01.04.2011. године.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио, као неоснован тужбени захтев тужиоца, сматрајући да је тужиоцу анексом уговора о раду од 11.04.2011. године утврђена основна зарада у месечном нето износу од 23.000,00 динара, да се чланом 63. став 2. Измењеног и допуњеног Правилника о раду туженог од 01.04.2011. године предвиђа да су сменски и ноћни рад вредновани приликом утврђивања основне цене рада, да је тужиоцу увећање по основу рада ноћу, за спорни период, исплаћено уговореном – основном зарадом у месечном нето износу од 23.000,00 динара и да је рад ноћу који је тужилац остварио вреднован код утврђивања основне зараде.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Одредбом члана 108. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05), прописано је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду, и то: за рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде – најмање 26% од основице. Према ставу 4. истог члана, основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актим или уговором о раду.

Одредбом члана 63. Правилника о раду туженог број 5/1 од 12.01.2010. године, прописано је да се послодавац обавезује да запосленом увећа основну зараду и то, између осталог, за рад ноћу (између 22,00 и 06,00 часова наредног дана), ако такав рад није урачунат при утврђивању вредности посла, са 30% од основице. Чланом 3. Изменама и допунама Правилника о раду туженог од 01.04.2011. године, које су ступиле на снагу 8 дана од дана објављивања на огласној табли тужене (објављене на огласној табли 01.04.2011. године), прописано је да се у члану 63. став 1. Правилника о раду бришу тачке 2, 4. и 5 и уписује нови став 2. који гласи: „Сменски и ноћни рад су вредновани приликом утврђивања основне цене рада“. Из наведеног следи да је тужени, као послодавац предвидео Изменама и допунама Правилника о раду да су сменски и ноћни рад вредновани приликом утврђивања основне цене рада, а анексом уговора о раду од 11.04.2011. године, који се односи на спорни период, утврђена је основна зарада у месечно нето износу од 23.000,00 динара и истим је анексима је констатовано да су овим примањем свеукупни радови и вишак радова намирени, из чега следи да је рад ноћу вреднован приликом утврђивања основне цене рада. Стога, по оцени Врховног суда, тужени није поступио супротно закону, већ је у свему испунио своју обавезу према тужиоцу, тако што му је у спорном периоду исплаћивао зараду у складу са анексом уговора о раду од 11.04.2011. године. Пошто је општим актом ноћни рад вреднован као елемент за утврђивање основне зараде, следи да нема основа за исплату коефицијента увећања од 26% према обрачуну судског вештака економско- финансијске струке, због чега је побијаном другостепеном одлуком правилно одбијен тужбени захтев тужиоца, а са којих разлога су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Са напред наведених разлога, Врховни суд је применом члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић