Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку, па je нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Такође, нису учињене ни друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се у ревизији указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је запослена код тужене са средњом медицинском школом, на радном месту инструментарке, у служби Оториноларингологије и максилофацијалне хирургије. Током трајања радног односа, тужиља је завршила вишу медицинску школу, и то дана 06.05.2008. године, а потом и струковне студије, дана 28.12.2009. године, стекавши звање струковна медицинска сестра. Тужиља је захтевала од тужене да јој призна стечено образовање, али тужена на ове захтеве није одговорила. Такође је током поступка утврђено да код тужене не постоје прописани критеријуми за признавање диплома више школе, односно стечених академских звања након заснивања радног односа, већ да је у домену одлучивања управе болнице да стручно усавршавање призна и на одговарајући начин усагласи радни однос запосленог.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право налазећи да у конкретном случају у поступању тужене није било дискриминаторског понашања у односу на тужиљу.

Појам дискриминације и дискриминаторског поступања садржан је у члану 2. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“ број 22/09), који под наведеним појмовима подразумева свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давања првенства), у односу на лица или групе лица, као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а које се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној орјентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и у другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Одредбом члана 5. Закона о забрани дискриминације, прописано је да су облици дискриминације непосредна и посредна дискриминација, као и повреда начела једнаких права и обавеза, позивање на одговорност, удруживање ради вршења дискриминације, говор мржње и узнемиравање и понижавајуће поступање.

Одредбе члана 6. и 7. Закона о забрани дискриминације дефинишу непосредну и посредну дискриминацију као стављање лица (или групе лица) у неповољнији положај због његовог (односно њиховог) личног својства, што се може чинити на различите начине – актом, радњом или пропуштањем.

Одредбом члана 8. Закона о забрани дискриминације, прописано је да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

У члану 16. став 1. истог закона, прописано је да је забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат као и на заштиту од незапослености.

Из наведених одредаба произилази да је најбитнија карактеристика дискриминације - прављење разлике, које при том мора бити неоправдано и мора бити везано за неко лично својство дискримисаног лица.

Правилно су нижестепени судови закључили да да поступање тужене не представља дискриминацију тужиље. Тужена је одређеним запосленима признавала стечено више образовање и усаглашавала им радни однос у складу са образовањем стеченим након заснивања радног односа, али тужиља није једини запослени код тужене са накнадно стеченим образовањем, већ постоје и други запослени код тужене који чекају на признавање вишег степена образовања. При том, одређени прописи ограничавају број запослених са одређеном стручном спремом, па тако одредба члана 19. Правилника о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене заштите („Службени гласник РС“ број 43/06 ... 22/13), прописује ограничење броја радника са вишом стручном спремом до 20%. Не постоји обавеза послодавца да образовање, односно звање, стечено у току радног односа призна запосленом и у складу са тим му обезбеди одговарајуће радно место. Осим тога, тужиља је морала, да применом правила о терету доказивања које је прописано чланом 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, учини вероватним да је тужена дискриминаторски поступала према тужиљи због одређених својстава и особености тужиље. По оцени Врховног касационог суда тужиља није учинила вероватним да је тужена извршила акт дискриминације према тужиљи, тако да тужиља није дискриминисана ни на посредан ни на непосредан начин радњама тужене нити су тужиљи неоправдано ускраћена права и слободе.

Како из утврђеног чињеничног стања не произилази да је тужена на било који начин неоправдано правила разлику и неједнако поступала према тужиљи у односу на друге запослене, нити да је својим поступањем у односу на тужиљу повредила начело једнаких права и обавеза по било ком личном својству тужиље, то Врховни касациони суд налази да је побијаном одлуком правилном применом материјалног права одлучено о тужбеном захтеву.

Суд је ценио и наводе ревизије, па је нашао да су исти неосновани. Суштина дискриминације јесте разлика у поступању којој су подвргнути одређени појединци. Пошто тужиљина лична својства нису коришћена у сврху онемогућавања тужиље у једнаким правима са осталим запосленима, ревизијски наводи нису од утицаја на доношење другачије одлуке.

Стога је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић