Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 396/2022
23.02.2022. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Бисерке Живановић, Весне Субић, Јелице Бојанић Керкез и Драгане Миросављевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Новица Јовановић, адвокат из ..., против тужене Основне школе „Момчило Поповић Озрен“ из Параћина, коју заступа Правобранилац општине Параћин, ради исплате, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2564/20 од 09.06.2021. године, у седници од 23.02.2022. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2564/20 од 09.06.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Параћину П1. 127/20 од 18. 05.2020. године, ставом првим изреке тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове за долазак и одлазак са посла за период од октобра 2015. године закључно са септембром 2018. године у појединачним месечним износима наведеним изреком са законском затезном каматом од доспелости сваког износа до исплате. Ставом другим изреке тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 43.610,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2564/20 од 09.06.2021. године, ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против другостепене пресуде, тужена је благовремно изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. важећег Закона о парничном поступку – ЗПП. Наиме, нижестепене пресуде донете су у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда са истим чињеничним и правним основом, о праву запослених на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз. Зато је одлучено као у ставу првом изреке.