Тужена је поднела одговор на ревизију.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије, према ставу 2. истог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Испитујући испуњеност услова прописаних одредбом члана 404. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је у виду имао садржину тражене судске заштите, садржину пресуда нижестепених судова донетих применом материјално права на утврђено чињенично стање и разлога на којима су засноване, као и садржину ревизије, па је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној.

Правноснажном пресудом одбијени су захтеви тужиље да се пониште решења туженог о изреченој дисциплинској мери новчане казне тужиљи и да се тужени обавеже да јој исплати наплаћене износе обуставом од зараде са законском затезном каматом и уплати доприносе, уз дате разлоге са којих је у поступку оцене законитости оспорених решења утврђено постојање законом прописаног основа, подобност чињеница на којима је заснован разлог за новчано кажњавање запослене и оцену о законитости спроведеног дисциплинског поступка у коме је запосленој изречена дисциплинска мера новчане казне. Ревизијом је предложено да се применом члана 404. ЗПП размотри правно питање повреде права на одбрану у дисциплинском поступку у чињеничној ситуацији када је од достављања закључка о покретању дисциплинског поступка са позивом запосленом да изнесе одбрану, па до јавне расправе, протекло мање од осам дана, сходно одредби члана 142. став 2. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, број 33/97, 31/01). Реч је о одредби која упућује да се лицима која се позивају на усмену расправу мора оставити довољно времена да се припреме за расправу, односно позваним лицима остави, по правилу, осам дана од дана достављања позива до дана расправе. Имајући у виду утврђене околности случаја и чињенице да је тужиља позив за расправу у дисциплинском поступку примила 09.05.2014. године, да се позиву одазвала, одлагање није тражила и одбрану изнела на расправи одржаној 14.05.2014. године, другостепени суд је уз тумачење о природи инстуктивног рока из наведене одредбе Закона о општем управном поступку, закључио да није основано истицање да је тужиљи повређено право на одбрану у дисциплинском поступку. Ревизијом се у суштини оспорава изнети закључак суда о процесном питању довољности рока за припрему одбане у дисциплинском поступку који је у односу на тужиљу спроведен, чему компаративна не може бити пресуда Управног суда донета у управом спору, у другачијој чињенично-правној ситуацији (тражено одлагање усмене јавне расправе у дисциплинском поступку) и пресуда Врховног касационог суда донета у статусном радном спору ради поништаја изречене мере престанка радног односа као најтеже санкције, у чињеничној ситуацији да је временски распон од покретања дисциплинског поступка до одржане расправе у том поступку био краћи него што је то случај у дисциплинском поступку према тужиљи. У питању нису ни исте дисциплинске мере, ни истоветни ток дисциплинског поступка, а ни прописи применом којих су запосленима изричу мере престанка радног односа, односно тужиљи изречена дисциплинска мера новчане казне.

Према изнетом, у овој правној ствари није испуњен законски услов који би се односио на потребу уједначавања судске праксе. Такође, имајући у виду да су у образложењима пресуда нижестепених судова изнети правни разлози на којима су засноване у одговарајућој примени материјалног права, а да из навода ревизије не произлази да постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, као ни новог тумачења права, оцењено је да нема услова да се прихвати одлучивање о посебној ревизији.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом члана 404. ЗПП

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, овај суд је установио да ревизија није дозвољена.

Тужбом поднетом 18.07.2014. године, тужиља је поставила тужбени захтев да се пониште решења туженог о изреченој дисциплинској мери новчане казне, исплату новчаног износа и уплату доприноса. У тужби је означена вредност предмета спора 105.000,00 динара.

Предмет спора се на односи на заснивање, престанак или постојање радног односа, те ревизија тужиље није дозвољена у смислу члана 441. ЗПП. У општем режиму о дозвољености ревизије, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. С обзиром да у конкретном случају вредност предмета спора не прелази наведени ревизијски цензус, то ревизија тужене није дозвољена ни по цитираној одредби члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, на основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић