Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 4320/2023
24.01.2024. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Татјане Миљуш и Јасмине Стаменковић, чланова већа, у правној ствари тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Јелена Цакић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије коју заступа Државно правобранилаштво - Одељење у Нишу, ради исплате камате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2767/23 од 25.08.2023. године, у седници одржаној 24.01.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2767/23 од 25.08.2023. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена, ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2767/23 од 25.08.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Куршумлији П 377/2022 од 20.03.2023. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да јој исплати штету у виду законске затезне камате обрачунате на име главног дуга на износ од 21.151,00 динара и то за период од 12.04.2016. године до 30.09.2021. године када је закључком Јавног извршитеља утврђено да је потраживање намирено. Ставом другим изреке, наложено је тужиљи да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 9.000,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2767/23 од 25.08.2023. године, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права предлажући да Врховни суд о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку, због потребе уједначавања судске праксе.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из члана 404. став 1. овог закона за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној јер из навода ревизије тужиље не произилази да постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, не постоји потреба новог тумачења права, као ни неуједначена судска пракса. Тужиља указује на постојање другачијих одлука што нужно не значи и другачији правни став изражен у тој одлуци, јер правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Разлози ревизије се делом односе на битне повреде одредаба парничног поступка због чега се посебна ревизија не може изјавити. Имајући у виду наведено, као и да се у конкретном случају ради o исплати камате на главни дуг (која није тражена у претходно вођеном поступку у коме је утврђен износ трошкова извршног поступка у износу од 21.151,00 динара) у којима одлука о основаности тужбеног захтева и примена материјалног права зависе од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају, одлучено је као у ставу првом изреке.