Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код тужене од 24.04.2008. године до 24.03.2020. године, на радном месту ... . Тужена је тужиоцу отказала уговор о раду решењем од 09.03.2020. године, услед технолошких, економских и организационих промена због којих је укинуто његово радно место, па је тужиоцу исплаћена отпремнина у смислу одредбе члана 158. Закона о раду. По добијању решења о отказу уговора о раду и радне књижице, тужилац је приликом пријаве на биро рада утврдио да му у радну књижицу није уписан радни стаж за период од 24.04.2008. године до 31.05.2008. године, иако је код тужене непрекидно радио и у том периоду. Наводе тужиоца о непрекидном раду код тужене у периоду од 24.04.2008. године до 24.03.2020. године, тужена није спорила. У поступку је утврђено да је тужилац обављао рад код тужене у периоду од 24.04.2008. године до 31.05.2008. године и да му је тужена за тај рад платила накнаду па је због тога тужилац повукао тужбу за исплату мање исплаћене отпремнине и накнаду штете због неискоришћеног одмора.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиоца усвојили применом одредбе члана 32. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05), имајући у виду да је рад тужиоца у спорном периоду имао све елементе радног односа: обављање послова из делатности тужене у корист и за рачун тужене уз исплату договорене зараде, а коју чињеницу тужена није оспоравала.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 30. Закона о раду, прописано је да се радни однос заснива уговором о раду (став 1.). На основу одредбе члана 32. истог Закона, уговор о раду закључује се пре ступања запосленог на рад, у писаном облику (став 1.). Ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1. тог члана закона, сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад (став 2.).

У конкретном случају, међу парничним странакама, није било спорно да је тужилац код туженог ступио на рад 24.04.2008. године, и да је у радном односу био непрекидно до отказа уговора о раду 24.03.2020. године, при чему за период од 24.04.2008. године до 31.05.2008. године, између парничних странака није закључен писани уговор о раду, али је тужена тужиоцу исплатила зараду и све остале накнаде по основу рада и за тај период.

Радни однос се по правилу заснива уговором о раду, који закључују запослени и послодавац, а сматра се да је закључен кад га потпишу запослени и директор односно предузетник, како је прописано одредбом члана 30. Закона о раду. Парничне странке, у конкретном случају нису закључиле уговор, у писаном облику, за спорни период од 24.04.2008. године до 31.05.2008. године, међутим, рад тужиоца је у том периоду имао све елементе радног односа у погледу квалитета рада и права која произлазе из радног односа – радно време, зарада, накнада зараде и друга примања из радног односа. Успостављени однос парничних странака, у спорном периоду, по својој садржини и квалитету има све карактеристике радног односа, па су нижестепени судови тужбени захтев тужиоца правилно усвојили, а тужена неосновано ревизијом побија правилност примене материјалног права.

Наводи ревизије којима се указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, су без утицаја на одлучивање имајући у виду да ревизија не може да се изјави због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања на основу одредбе члана 407. став 2. Закона о парничном поступку, осим у случају из члана 403. став 2. тог закона, што овде није случај.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1. и 154. Закона о парничном поступку, имајући у виду његов исход.

На основу одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Тужиоцу трошак ангажовања пуномоћника, адвоката, за састав одговора на ревизију и судске таксе није био потребан у смислу одредбе члана 154. Закона о парничном поступку па је његов захтев за накнаду тих трошкова одбијен.

На основу одредбе члана 165. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић