Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 4782/2022
12.01.2023. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Марине Милановић, председника већа, Јелице Бојанић Керкез, Весне Станковић, Катарине Манојловић Андрић и Гордане Џакула, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Дејан Живковић, адвокат из ..., против тужених АД „Железнице Србије“ и АД за управљање јавном железничком инфраструктуром „Инфраструктура железнице Србије“, Београд, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1419/22 од 03.06.2022. године, у седници већа одржаној 12.01.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1419/22 од 03.06.2022. године.

УКИДАЈУ СЕ пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 1419/22 од 03.06.2022. године и пресуда Првог основног суда у Београду П1 2758/21 од 15.12.2021. године, у ставу трећем, четвртом, петом, шестом и седмом изреке и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 2758/21 од 15.11.2021. године, ставом првим и другим изреке одбијен је приговор стварне ненадлежности суда, дозвољено је објективно преиначење тужбе, па је ставом трећим изреке одбијен тужбени захтев којим је тражено да се обавежу тужени да тужиоцу, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада за период од 01.12.2014. године до 31.05.2015. године, солидарно исплате новчане износе са законском затезном каматом, ближе назначено у том ставу изреке. Ставом четвртим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужени АД за управљање јавном железничком инфраструктуром „Инфраструктура железнице Србије“ Београд, да му исплати на име накнаде трошкова за исхрану у току рада за период од 01.09.2015. године до 28.02.2018. године, износе наведене у изреци. Ставом петим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се обавежу тужени да тужиоцу на име трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора за период од 01.12.2014. године до 31.08.2015. године, солидарно исплате новчане износе са законском затезном каматом, наведено у изреци, а ставом шестим изреке да се обавеже тужени АД за управљање јавном железничком инфраструктуром „Инфраструктура железнице Србије“ Београд да тужиоцу, за период од 01.09.2015. године до 28.02.2018. године, накнади наведене трошкове са припадајућом законском затезном каматом на начин ближе одређен у изреци. Ставом седмим изреке одбијен је захтев тужиоца да му тужени солидарно накнаде трошкове парничног поступка.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1419/22 од 03.06.2022. године, одбијена је жалба тужиоца и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 2758/21 од 15.12.2021. године, у ставу трећем, четвртом, петом, шестом и седмом изреке (став 1.). Одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби (став 2. изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио благовремену, због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови из члана 404. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/2014, 87/2018 и 18/2020), за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној ради уједначавања судске праксе, будући да је побијана пресуда о тужбеном захтеву за накнаду штете по основу неисплаћене накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор заснована на примени материјалног права која одступа од става израженог у правноснажним одлукама и одлукама Врховног касационог суда у идентичној чињеничној и правној ситуацији. Стога је одлучено као у првом ставу изреке, на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд налази да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог АД „Железнице Србије“ Београд до 01.09.2015. године. Уговором о раду и анексима истог није била уговорена висина накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Одлуком о статусној промени „Железнице Србије“ ад („Службени гласник Железнице Србије ад бр. 11 од 10.07.2015. године) извршене су статусне промене издвајање уз оснивање нових акционарских друштава, међу којима је и тужени АД за управљање јавном железничком инфраструктуром „Инфраструктура железнице Србије“ Београд, са којим је тужилац након извршених статусних промена, закључио анекс уговора о раду. Вештак је обрачунао висину утужених потраживања, према Колективном уговору послодавца („Службени гласник РС“ број 37/95... 7/02), који је био у примени до 31.12.2002. године.

Према разлозима нижестепених судова, одредбама Колективног уговора за „Железнице Србије“ АД (Службени гласник „Железница Србије“ ад. од 24.03.2015. године), у члану 57. прописано је да је у вредност једног радног часа укључена месечна вредност накнаде за исхрану у току рада и 1/12 регреса сведена на један радни час. Није предвиђено да се накнада за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор посебно исказују у номиналном износу. Судови закључују да сама чињеница да висина спорних трошкова није номинално изражена не значи да је послодавац ово право ускратио запосленом, јер је исто слободном вољом учесника колективног преговарања баш тако уговорено – као саставни део основне зараде запослених, а да утврђивање висине ових накнада трошкова применом Општег колективног уговора из 2000. године и Колективног уговора „Железнице Србије“ АД , који нису на правној снази током спорног периода, није прихватљива.

Нижестепеним одлукама је одбијен тужбени захтев за исплату накнаде за регрес за годишњи одмор, као и накнаде на име трошкова исхране у току рада, на основу закључка судова да су накнаде ових трошкова тужиоцу исплаћене правилно, кроз цену рада, а према општим актима тужених.