Испитујући правилност побијане пресуде на основу члана 408. у вези члана 441. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 – у даљем тексту ЗПП) Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Нису учињене ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 124. и 294. ЗПП, на коју се ревизијом указује, јер другостепени суд у поступку одлучивања о жалби није погрешно применио одредбе овог закона, а што је могло утицати на доношење правилне и законите одлуке. Указивање тужиље на учињену битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, није од значаја, јер сходно члану 407. став 1. тачка 2. ЗПП ревизија се не може изјавити због означене битне повреде одредаба парничног поступка.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је била у радном односу код туженог на пословима ..., на одређено време, по основу више закључених уговора о раду и анекса уговора о раду у периоду од 10.04.2008. године до 30.06.2017. године, да је у континуитету радила на истим пословима и да није имала прекид у раду дуже од 30 дана. Тужиља није покретала судски поступак против туженог, јер је истовремено, након добијања решења о престанку радног односа, тужиља са туженим закључивала нове уговоре о раду или анексе уговора о раду, и то све до 30.06.2017. године, када јој је радни однос престао. Тужиља је дана 14.06.2017.године поднела тужбу којом је тражила да се утврди да је радни однос тужље заснован на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време по сили закона, позивајући се на одредбу члана 37. Закона о раду.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да су се сходно одредби члана 37. став 1. Закона о раду стекли услови за прерастање радног односа на одређено у радни однос на неодређено време, обзиром да је тужиља остварила радни однос на неодређено време у непрекидном трајању и на истим пословима дужем од две године, односно у периоду од 10.04.2008. године до 15.12.2010. године, због чега је усвојио тужбени захтев и утврдио да је тужиља дана 17.04.2009. године засновала радни однос код туженог на неодређено време.

Другостепени суд је одлучујући о жалби тужене закључио да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд погрешно применио материјално право, те је преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев тужиље за утврђење да је радни однос тужиље заснован код туженог као послодавца на одређено време прерастао у радни односн на неодређено време, са образложењем да је тужиља пропустила да у законом прописаном року тражи заштиту свог права у смислу члана 195. Закона о раду, због чега је решење о престанку радног односа постало правноснажно.

По оцени Врховног касационог суда правилно је првостепени суд применио материјално право када је преиначио и одбио тужбени захтев тужиље као неоснован.

Одредбом члана 195. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05...75/14) прописано је да против решења којим је повређено право запосленог, или када је запослени сазнао за повреду права, запослени односно представник синдиката чији је запослени члан, ако га запослени овласти, може покренути спор пред надлежним судом. Рок за покретање спора је 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду.

У конкретном случају тужиљи је радни однос на одређено време престао због истека рока на који је заснован, а код чињенице да тужиља против решења о престанку радног односа није покретала поступак ради њиховог поништаја, наведена решења о престанку радног односа постала су правноснажна, чиме је тужиља изгубила не само право да побија наведена решења судским путем, већ и да тражи преображај радног односа, односно да је засновала радни однос на неодређено време.

Овај преклузиван рок се примењује у погледу судске заштите сваке врсте повреде радног права, па се примењује и у овом спору за утврђење постојања радног осноса на недређено време.

И по оцени Врховног касационог суда, тужиља је у погледу захтева за поништај оспорених решења и захтева за преображај радног односа пропустила преклузивни рок, прописан одредбом члана 195. Закона о раду, због чега је изгубила право на судску заштиту у погледу траженог права и могућности да се у судском спору цени испуњеност услова из члана 37. Закона о раду за преображај радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време.

Имајући у виду изложено, неосновани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Из наведених разлога, применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке пресуде.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић