Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Снежане Андрејевић, председника већа, Бисерке Живановић и Споменке Зарић, чланова већа, у парници тужиља Ј.П. и Ј.Т., обе из Т., чији је пуномоћник Е.Х., адвокат из Т., против туженог V.C. ДОО Т., чији је пуномоћник И.О., адвокат из Н.С., ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиља изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2059/15 од 07.10.2015. године, у седници већа од 07.04.2016. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБAЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиља, изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2059/15 од 07.10.2015. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Саду П1. 2177/13 од 20.05.2015. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиља да се тужени обавеже да им накнади штету због престанка радног односа у износу од по 297.480,00 динара са законском затезном каматом од подношења тужбе до исплате, и да им накнади трошкове парничног поступка. Тужиље су обавезане да туженом накнаде парничне трошкове у износу од 42.750,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2059/15 од 07.10.2015. године, одбијена је жалба тужиља и потврђена првостепена пресуда.

Против другостепене пресуде тужиље су благовремено преко пуномоћника изјавиле ревизију, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије у смислу члана 410. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14) и утврдио да ревизија тужиља није дозвољена.

Тужбом од 04.12.2013. године тужиље су тражиле исплату износа од по 297.480,00 динара на име накнаде штете због повреде права из радног односа.

По оцени Врховног касационог суда, из целокупног чињеничног и правног основа произилази да је ревизија тужиља недозвољена. Наиме, у конкретном случају не ради се о спору о заснивању, постојању и престанку радног односа, из члана 441. ЗПП, у којим случајевима је ревизија увек дозвољена. У овој парници, тужиље нису тражиле поништај решења којима им је престао радни однос отказом од стране запосленог, која су постала правноснажна, нити су тражиле утврђење постојања радног односа код туженог, већ накнаду штете од туженог као ранијег послодавца, па се стога ради о имовинскоправном спору.

Према новелираном члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Будући да вредност предмета спора побијаног дела ни за једну од тужиља не прелази динарску противредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Снежана Андрејевић,с.р.