Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог била запослена на неодређено време по основу уговора о раду од 21.10.2015. године, на пословима ... . Побијаним решењем од 01.11.2016. године тужиљи је отаказан уговор о раду са позивом на одредбе члана 179. став 3. тач. 1. и 8. Закона о раду и члана 19. Уговора о раду, због одбијања да обавља послове на које је распоређена, непоштовања радне дисциплине и понашања које је такво да не може да настави рад код пословаца. У решењу је наведено да тужиља од 2012. године одбија и избегава да обавља послове свог радног места, да је о томе ВД директора обавештен писаним путем 15.10.2012. године, након чега је тужиљи упућено упозорење о постојању отказних разлога 19.10.2012. године, да јој је 11.06.2013. године упућено ново упозорење о постојању отказних разлога, да је тужиља упозорењем и захтевом од 22.04.2014. године позвана да преузме послове одређене уговором о раду под претњом отказа, да је 29.04.2014. године одбила да повређеном раднику попуни повредну листу, и да је дана 27.09.2016. године ВД директора туженог покушао да тужиљи скрене пажњу на неизвршавање радних обавеза понудивши јој да прихвати радне обавезе, што је тужиља одбила. Пре доношења отказног решења, тужиљи је 03.10.2016. године достављено упозорење о постојању отказних разлога, у коме је наведено да су се стекли услови за отказ уговора о раду у смислу члана 179. став 3. тач. 1. и 8. Закона о раду и члана 121. став 3. тач. 1. и 8. Колективног уговора туженог, због непоштовања радне дисциплине које се састоји у томе што тужиља одбија да извршава послове утврђене уговором о раду и не поштује радну дисциплину прописану актима послодавца, јер од потписивања уговора о раду 28.09.2012. године није извршила ни један посао предвиђен тим уговором, као ни уговором од 21.10.2015. године, да није поступила по наредби од 20.12.2012. године да у остављеном року положи стручни испит, да два достављена упозорења о постојању отказних разлога од 22.04.2014. године и 24.12.2014. године нису утицала на промену понашања тужиље и да је на састанку са ВД директором туженог одржаном 27.09.2016. године одбила да обавља уговорене послове. Тужиља се изјасила на наводе из упозорења.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право када је решење којим је тужиљи отказан уговор о раду поништено као незаконито и тужбени обавезан да тужиљу врати на рад.

Тужиљи је стављено на терет да од закључења уговора о раду 2012. године није обављала послове свог радног места и није поступила по наредби из исте године да у остављеном року положи стручни испит. Правилан је закључак нижестепених судова да је за наведене радње, које су квалификоване као непоштовање радне дисциплине, истекао рок застарелости из члана 184. Закона о раду („Службени гласник РС“ 24/05 ... 54/09), којим је прописано да послодавац запосленом може дати отказ уговора о раду у случају из члана 179. тачка 3. тог закона, између осталог, у року од 3 месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од 6 месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа, па је у односу на наведене радње очигледно протекао рок застарелости из ове законске одредбе. У односу на отказне разлоге из побијаног решења који се односе на одбијање тужиље да дана 12.10.2012. године, изврши примопредају послова од референта који је послове раније обављао, и да је дана 29.04.2014. године одбила да повређеном раднику попуни повредну листу, правилан је закључак нижестепених судова да у односу на ове радње тужиља није писмено упозорена на постојање отказних разлога у смислу члана 180. Закона о раду, па у овом делу тужиљи није омогућено право на одбрану. У побијаном решењу позива се и на отказни разлог који се односи на усмени разговор ВД директора туженог са тужиљом 27.09.2016. године, којом приликом је тужиља одбила обављање уговорених послова. Међутим, у отказном решењу није конкретно наведено у чему се састоји неизвршавање послова из уговора о раду и када су конкретне радње морале бити предузете, односно није наведено време, место и начин извршења повреда радне обавезе или радне дисциплине. Зато је правилно побијано отказно решење поништено као незаконито, јер нису испуњени законски услови из члана 179. став 3. тач. 1. и 8. Закона о раду, па је тужени у обавези да тужиљу врати на рад, у складу са чланом 191. став 1. тог закона.

Нису од значаја ревизијски наводи да тужиља и пре побијаног отказног решења није поштовала радну дисциплину, јер раније понашање тужиље није било предмет ове парнице. Неосновани су ревизијски наводи да су у Уговору о раду у тачки 2. и 3. јасно и недвосмислено наведени задаци и опис послова које тужиља обавља, јер у отказног решењу није конкретно наведено које послове тужиља није извршавала и када су одређене радње у оквиру тих послова морале бити извршене. Зато се ревизијом неосновано истиче погрешна примена члана 179. тачка 3. Закона о раду.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић