Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, број 72/11, 55/14) Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

Доношењем побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Без утицаја је ревизијски навод да побијана пресуда има недостатака из битне повреде одредаба парничног поступка из тачке 12. цитиране законске одредбе на коју се описно указује јер она не може бити ревизијски разлог на основу члана 407. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог на пословима ..., а на основу анекса уговора о раду обављао је послове ... у Секцији за инфраструктуру чвора ... СП ..., СП ..., до доношења побијаног решења о отказу уговора о раду од 11.04.2012. године. Побијаним решењем му је отказан уговор о раду од 05.02.2003. године, на основу члана 179. став 1. тачке 2 и 4. Закона о раду, због тога што је учинио повреду радне обавезе из тачке 13. алинеје 1, 4, 5. и 7. уговора о раду због основане сумње да је дана 24.02.2012. године у 13,58 сати извршио крађу вештачког ђубрива код воза бр.44242, који је приспео у станицу Вршац, а која крађа је утврђена по доласку орагана МУП у станицу Вршац, дана 25.02.2012. године у 18,00 часова. У вези предметног догађаја, Основни суд у Вршцу је донео решење Ки бр.137/12 од 10.03.2012. године о спровођењу истраге против тужиоца и других означених лица у том решењу због више учињених истоврсних кривичних дела у временској повезаности, јединству простора и са јединственим умишљајем, у циљу стицања финансијске користи. Тужени је донео побијано решење о отказу уговора о раду у време када је против тужиоца било донето решење о спровођењу истраге пред надлежним судом, а против њега до окончања овог радног спора није донета правноснажна осуђујућа кривична пресуда, нити је у време доношења првостепене пресуде у овој правној ствари против њега била подигнута оптужница. Тачком 13, алинеје 1, 4, 5. и 7. уговора о раду од 05.02.2003. године, прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако својом кривицом изврши повреде радних обавеза: 1.несавесно, неблаговремено или немарно извршава радне обавезе утврђене законом, општим актом и овим уговором, 4. ако врши било коју радњу на раду или у вези са радом која садржи елементе прекршаја, привредног преступа или кривичног дела, 5. ако својим понашањем на раду или у вези са радом наноси штету послодавцу или умањује углед, 7. ако се бави активностима у току радног времена који нису у вези са пословима које обавља. Тужилац је решењем туженог од 03.04.2012. године, упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду, због основане сумње да је извршио кривично дело тешке крађе на начин и у време описано у решењу о отказу уговора о раду.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови закључили да је тужиоцу побијаним решењем донетим на основу члана 179. став 1. тачка 4. Закона о раду тужиоцу незаконито дат отказ, у ситуацији када нема правноснажне осуђујуће кривичне пресуде да је он учинио кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. у вези става 1. КЗ РС, у вези члана 61. КЗ РС које му је стављено на терет оптужницом која је подигнута против њега (током жалбеног поступка у овом радном спору) у предмету К бр.262/2013 пред Основним судом у Вршцу. Нема законитог основа ни за отказ по основу тачке 2. цитиране одредбе Закона о раду јер ни побијано решење о отказу од 11.04.2012. године, а ни упозорење, не садрже чињенични опис начина, места и времена учињене повреде уговорне обавезе из тачке 13. алинеје 1, 4, 5. и 7. уговора о раду. Зато је правилно усвојен тужбени захтев за поништај решења о отказу као незаконитог, а следом тога и захтев за реинтеграцију на основу члана 191. став 1. Закона о раду.

Ревизијом туженог се неосновано напада примена материјалног права у побијаној пресуди истицањем да поступци и понашање тужиоца предметном приликом садрже елементе прекршаја и привредног преступа и да му је зато законито дат отказ на основу члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду, с обзиром да побијано решење о отказу, а ни упозорење, осим навода о постојању основане сумње да је извршио кривично дело крађе вештачког ђубрива (на описани начин и у наведено време) а који се тичу тачке 4. цитиране законске одредбе, не садрже чињенични опис радње односно начина и времена повреде радне обавезе утврђене уговором о раду, које су му побијаним решењем стављене на терет.

Правилно је донета одлука и о трошковима поступка, на основу чланова 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП.

На основу изложених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија

Предраг Трифуновић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић