У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда из тачке 12. истог члана на коју ревидент указује, јер су разлози о одлучним чињеницама јасни и без противуречности и у складу са изведеним доказима, па побијана пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати, а оцењени су и жалбени наводи од одлучног значаја.

У правноснажно окончаном поступку је утврђено да је тужилац био у радном односу код туженог, распоређен на пословима радника физичко- техничког обезбеђења, по основу Уговора о раду од 22.12.2005. године. Препорученом пошиљком од 24.03.2008. године тужилац је писмено упозорен о постојању разлога за отаказ уговора о раду из разлога што је 07.02.2008. године приликом редовне контроле, мерењем присуства алкохола у крви утврђено 0,6 промила. У поступку није утврђено када је тужилац примио ово упозорење, а према његовој тврдњи то је било 31.03.2008. године када се писмено изјаснио на наводе из упозорења. Оспореним решењем број 1206/08 од 31.03.2008. године тужиоцу је отказан Уговор о раду од 22.12.2005. године из разлога наведених и у упозорењу.

Код тако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су усвојили тужбени захтев.

Према одредби члана 180. став 1. Закона о раду (''Службени гласник РС'' број 24/05), послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тачка 1. - 6. овог закона, запосленог писаним путем упозори на постојање разлога за отаказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења.

Поштујући ову правну норму, тужени послодавац је био дужан да, с обзиром да је тужиоцу стављена на терет повреда радне обавезе из члана 179. тачка 2. Закона о раду, поступи у смислу цитиране одредбе члана 180. Закона о раду.

Имајући у виду чињенично утврђење, правилан је закључак нижестепених судова да је тужени повредио право тужиоца на одбрану од отказног разлога који му се ставља на терет. Наиме, без обзира на околност одбијања пријема упозорења од стране тужиоца и прибијања упозорења на огласну таблу суда, тужени је препорученом пошиљком од 24.03.2008. године упутио тужиоцу упозорење о постојању отказног разлога. То даље подразумева да је том доставом тужиоцу дат рок од пет радних дана за изјашњење, који у смислу цитираног члана 180. Закона о раду почиње да тече од дана достављања.

У конкретном случају, тужени није пружио доказ да је испоштовао процедуру достављања упозорења ни по Закону о раду (уколико би се применила процедура о достављању аката о отказу уговора о раду), нити је доказао да је достављање извршио на начин и по правилима прописаним Законом о општем управном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 33/97, 31/01, ''Службени гласник РС'', број 30/10).

Како је тужилац то упозорење примио 31.03.2008. године, од ког датума је и његово изјашњење, као и оспорено решење, то није протекао рок прописан чланом 180. став 1. Закона о раду за давање изјашњења пре отказа уговора о раду, каквог су мишљења и нижестепени судови.

Из наведених разлога је одлучено као у изреци на основу одредбе члана 405. став 1. ЗПП, без детаљног образлагања ревизијске одлуке у смислу става другог истог члана, јер се образлагањем ревизијске одлуке не би постигло ново тумачење права, а у ревизији се понављају жалбени разлози које другостепени суд правилно оценио.

Председник већа-судија

Снежана Андрејевић,с.р.