Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23 – др. закон, у даљем тексту: ЗПП) у вези члана 441. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. ЗПП, због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је запослена код туженог на неодређено време на радном месту ..., почев од 12.09.2018. године и од почетка радног односа била је пријављена на обавезно социјално осигурање запослених. Споразум о престанку уговора о раду од 11.01.2021. године, који је саставио директор туженог, тужиља никада није потписала, а поводом истог против законског заступника туженог је поднета кривична пријава Основном јавном тужилаштву у Вршцу због основане сумње да је извршио кривично дело фалсификовање исправе.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су усвојили тужбени захтев, применом члана 177. став 1. Закона о раду, будући да је тужиља имала статус запослене код туженог по уговору о раду и да је код туженог остваривала сва права из радног односа. Стога, тужиља ужива судску заштиту у радном спору траженим утврђењем да јој је радни однос незаконито престао по споразуму са послодавцем, односно да је оспорени споразум незаконит (ништав), па су неосновани супротни наводи ревизије.

Један од разлога за престанак радног односа запосленог из члана 175. Закона о раду јесте и споразум између запосленог и послодавца, који сагласно члану 177. истог закона мора изражавати сагласност воље уговорних страна. Одредбом члана 177. Закона о раду прописано је да радни однос запосленог може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог. Пре потписивања споразума, послодавац је дужан да запосленог писаним путем обавести о последицама до којих долази остваривању права за случај незапослености. С обзиром да се ради о двостраном уговору, за оцену његове пуноважности морају се имати у виду и одредбе Закона о облигационим односима према којима је уговор је закључен када су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26.) и оног часа када понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду (члан 21. став 1.).

Полазећи од садржине наведених одредби Закона, а имајући у виду да споразуму о престанку радног односа није претходила понуда за закључење уговора и да оспорени споразум не садржи потпис тужиље, правилна је оцена судова да исти не одражава вољу тужиље као запослене да јој радни однос код послодавца престане, те да је споразум не проиводи и да је зато тужиљи радни однос незаконито престао по споразуму са послодавцем.

Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе, али налази да нису од утицаја на доношење другачије одлуке у овој правној ствари. Ово из разлога што указивање ревидента на наводно неостваривање резултата рада од стране тужиље, те њену неукост и несарадљивост може бити основ престанка радног односа по вољи послодавца (а не по споразуму) и то применом отказних разлога прописаних одредбама члана 179. Закона о раду и уз поштовање одговарајуће процедуре прописане одредбама тог Закона.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић