Тужиља поднетом тужбом тражи да се тужена обавеже на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање у периоду од 01.01.2002. године до 07.07.2003. године, када је била у радном односу у ДП „Рас“ из Новог Пазара, с обзиром да њен послодавац није извршио њихову уплату а престао је са радом због отварања стечајног поступка.

Првостепени суд је, применом Закона о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника-запослених („Службени гласник Републике Србије“ број 85/05), усвојио тужбени захтев. По становишту тог суда, право на уплату доприноса по том закону има лице које је од 01.01.1991. године до 31.12.2003. године било у радном односу у предузећу (привредном друштву), установи, банци, организацији и земљорадничкој задрузи у Републици Србији, а које је у том периоду било пријављено на осигурање (члан 2), при чему захтев за уплату доприноса могу поднети и лица која су била у радном односу код послодавца који је престао да постоји (стечај, ликвидација и друго), у складу са чланом 5. став 1. тачка 1. тог закона.

Другостепени суд је, одлучујући о жалби тужене, преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев. По становишту тог суда, тужиља своје потраживање није пријавила у поступку стечаја послодавца, због чега оно у том поступку није ни утврђено. Осим тога, тужена одговара само за материјалну штету због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечјау утврђених потраживања запослених из радног односа, која су без њихове кривице остала ненамирена у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. С обзиром да тај услов у овом случају није испуњен, то нема ни основа за обавезу тужене да за тужиљу изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање.

По становишту Врховног суда, обвезник уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање запослених је тужиљин послодавац. Тужена не може бити обвезник уплате доприноса само због чињенице да је над послодавцем тужиље отворен стечајни поступак, без обзира што је он пословао са друштвеним капиталом. Одговорност тужене за потраживање запослених из радног односа са друштвеним предузећем у стечају постоји само ако су она пријављена и утврђена у стечајном поступку а нису без њихове кривице у том поступку намирена, под условом да се утврди повреда права на суђење у разумном року. У овом спору ти услови за успостављање одговорности тужене државе, у смислу члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року нису испуњени.

Законом о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених, признато је право на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање лицу које је од 01.01.1991. до 31.12.2003. године било у радном односу код послодавца у Републици Србији, и које је у том периоду било пријављено на осигурање (члан 2). То право остварује се захтевом за уплату доприноса који подноси лице које је било у радном односу код послодавца који је престао да постоји услед стечаја, ликвидације или другог разлога (члан 5. став 1. тачка 1). Захтев се подноси у року од три месеца од дана ступања на снагу тог закона (члан 6). Средства за уплату доприноса у складу са тим законом обезбеђују се у буџету Републике Србије, у оквиру средстава намењених трансферима организацијама обавезног социјалног осигурања (члан 8. став 1). Након уплате, односно преноса средстава Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање доноси решење о утврђивању стажа осигурања (члан 7. став 4), а Република Србија преузима потраживања која Фонд има према послодавцу (члан 8. став 2).

Тужиља се није користила правом да оствари стаж осигурања по основу наведеног закона, чија примена сада није могућа јер је истекла његова важност. Уплата доприноса за пензијско и инвалидско осигурање по одредбама тог закона била је временски ограничена роком од три месеца од дана његовог ступања на снагу, у којем се подноси захтев за уплату доприноса у смислу чланова 4. и 5. тог закона.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић