Против другостепене пресуде у одбијајућем делу, законски заступник тужене је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је преко пуномоћника поднела одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 399. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04, 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС” бр. 72/11) и утврдио да је ревизија тужене основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је од 1993. године била запослена у Општинском јавном тужилаштву у Косовској Митровици, а 2007. године је распоређена на радно место дактилографа. Након одлуке Државног већа тужилаца од 15.01.2010. године, Основно јавно тужилаштво у Косовској Митровици преузело је привремено нераспоређене државне службенике и намештенике из Општинског јавног тужилаштва у Косовској Мировици. Решењем Основног јавног тужилаштва из Косовске Митровице од 29.01.2010. године утврђено је да је тужиља привремено нераспоређена и да се преузима у то јавно тужилаштво. Дана 03.01.2010. године тужиља је отворила трудничко боловање, потврду о привременој спречености за рад од 31.01.2010. године доставила је руководиоцу Основног јавног тужилаштва у Косовској Митровици, и о свом здравственом стању га је упознала писменим путем. Побијаним решењем Основног јавног тужилаштва у Косовској Митровици од 09.03.2010. године тужиљи је отказан уговор о раду почев од 01.03. исте године. У образложењу решења је наведено да је Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Основном јавном тужилаштву у Косовској Митровици ступио на снагу 27.02.2010. године и да су предвиђена два радна места дактилографа на која су распоређени други запослени, а није било другог радног места на које би се могла распоредити тужиља.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепеним пресудама поништено је као незаконито решење којим је тужиљи отказан уговор о раду, и тужена Република Србија – Министарство правде обавезана је да тужиљу врати на рад и накнади јој штету по основу неисплаћене зараде. По оцени другостепеног суда, тужиљи за време трудноће није могао бити отказан уговор о раду у смислу члана 187. став 1. тада важећег Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05, 54/09), па није од значаја то што је Правилником о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у тужилаштву од 27.02.2010. године било предвиђено два радна места дактилографа, на која су распоређени други запослени, па је стога тужена Република Србија као послодавац у обавези да тужиљу врати на рад у смислу члана 191. став 1. Закона о раду и да јој накнади штету у висини неисплаћене зараде.

По оцени Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужене истиче да је у нижестепеним пресудама због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Према члану 16. став 1. тада важећег Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“ број 116/08), потребна средства за рад, опрему, архиву и запослене, судова и јавних тужилаштава који престају да раде даном почетка примене овог закона, као и из окружних судова и окружних јавних тужилаштава, преузимају судови и јавна тужилаштва у складу са надлежношћу одређеном овим законом, Законом о уређењу судова и Законом о јавном тужилаштву. Према ставу трећем овог члана, Високи савет судства и Државно веће тужилаца образоваће комисије које ће донети решења о распоређивању запослених из судова и јавних тужилаштава из става 1. овог члана, у складу са привременим актом о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, који ће донети министар надлежан за правосуђе до 01.09.2009. године. Према члану 17. овог закона, који се примењује од 01.01.2010. године, на права запослених из члана 16. овог закона примењују се одредбе Закона који уређује права државних службеника и намештеника при промени уређења државних органа. Према члану 172. став 4. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“ бр. 79/05 ... 104/09), намештенику се отказује уговор о раду увек кад услед промене унутрашњег уређења државног органа или уређења система државних органа више не постоји ни једно радно место на које може бити премештен, односно распоређен.

Нижестепеним пресудама оцењено је да је побијано решење којим је тужиљи отказан уговор о раду незаконито у смислу члана 187. став 1. тада важећег Закона о раду, којим је прописана посебна заштита од отказа уговора о раду, између осталог, за време трудноће и породиљског одсуства. Међутим, нижестепени судови нису оценили законитост побијаног решења и радно правни статус тужиље у смислу цитираних законских одредаба Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава и Закона о државним службеницима, па је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено. Такође, нижестепене пресуде су захваћене битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, будући да су нејасни и противречни разлози у делу којим је тужена Република Србија – Министарство правде обавезана да тужиљу врати на рад. Наиме, тужена која је обавезана да тужиљу врате на рад није доносилац решења којим јој је отказан уговор о раду, па је потребно оценити ко је послодавац тужиље, који може бити обавезан на враћање на рад у смислу члана 191.став 1. тада важећег Закона о раду. Стога су обе нижестепене пресуде укинуте у побијаном делу.

У поновном поступку, првостепени суд ће узети у обзир изнете примедбе и донети правилну и закониту одлуку.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу чл. 406. став 1. и 407. став 2. ЗПП.

Председник већа – судија

Снежана Андрејевић,с.р.