У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нема пропуста у примени одредаба ЗПП. Такође, ревизијом се указује на повреду поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, која не може бити разлог за изјављивање ревизије, као и на погрешну примену члана 8. ЗПП чиме се у суштини оспорава утврђено чињенично стање, што не може бити ревизијски разлог у смислу члана 407. став 2. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у периоду од 01.02.2016. године до 31.01.2021. године била у радном односу код туженог на основу више закључених уговора о раду на одређено време и анекса уговора о раду. Први уговор о раду на одређено време тужиља је закључила 28.01.2016. године без навођења основа, да би потом без прекида закључивала уговоре о раду на одређено време 01.04.2016. године, затим 01.08.2016. године, 01.09.2016. године, 01.11.2016. године и 01.01.2017. године. Након тога, тужиља је закључила више анекса којима је без прекида продужаван период важења уговора о раду од 01.01.2017. године, у укупном трајању од две године и три месеца, наводећи у осам анекса да се закључују због потребе реализације пројекта по Уговору број .. . Решењем туженог број .. од 27.01.2021. године тужиљи је отказан уговор о раду на одређено време од 01.01.2017. године са даном 30.01.2021. године, због истека времана на који је уговор закључен. Тужиља је у наведеном периоду код туженог радила непрекидно на истом радном месту и обављала је исте послове, а потреба за пословима која је тужиља обављала била је стална, а не због повећаног обима посла или потребе реализације пројекта.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је решење туженог послодавца од 27.01.2021. године којим је тужиљи отказан уговор о раду због протека времена на који је закључен незаконито, због чега је исто поништено и утврђено да је тужиља код туженог засновала радни однос на неодређено време, применом одредби члана 37. Закона о раду.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право.

Одредбама члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05, ... 75/14), прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1); да послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2); да ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6).

Имајући у виду цитиране законске одредбе произлази да се више закључених уговора о раду на одређено време (сукцесивни уговори) сматрају једним уговором. Ако запослени ради на пословима чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба у смислу цитиране одредбе члана 37. став 1. Закона о раду, укупно трајање рада по више уговора не може бити дуже од 24 месеца. У конкретном случају, тужиља је са туженим закључила више уговора о раду на одређено време и више анекса уговора о раду, за период од пет година непрекидног рада почев од 01.02.2016. године (када је ступила на рад по првом уговору о раду на одређено време од 28.01.2016. године) до 31.01.2021. године. У целом том периоду тужиља је обављала исте послове на истом радном месту. Закључивањем више уговора на одређено време тужени је поступао противно одредбама закона којима је регулисан рад на одређено време, чиме је злоупотребио права послодавца. С обзиром на то да је тужиља непрекидно радила пет година на истим пословима, а да је тужени као послодавац злоупотребио права из Закон о раду, произлази закључак да су по истеку 24 месеца настали услови из члана 37. став 6. Закона о раду за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, јер је тужиља и након 01.02.2018. године (када је требало да јој престане радни однос, с обзиром да је радила 24 месеца непрекидно, на истим пословима), наставила да ради код туженог на основу сагласности послодавца (закључивала је анексе уговора од раду од 01.01.2017. године). Имајући у виду наведено, правилан је закључак нижестепених судова да је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време у смислу одредби члана 37. став 1. и 6. Закона о раду, због чега је усвојен тужбени захтев. Зато су неосновани наводи ревизије којима се указује на погрешну примену материјалног права.

Ревизијски наводи да је тужиља заснивала радни однос на одређено време услед повећаног обима посла и реализације пројеката туженог по уговорима, без утицаја су на правилност побијане одлуке. По оцени Врховног суда, наведена оклоност нема значаја зато што је до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време дошло истеком 24 месеца рада тужиље на истим систематизованим пословима на којима је постојала стална потреба за радом тужиље, а за супротно, како то правилно закључују нижестепени судови, тужени није пружио доказе.

Како је тужиља са туженим имала закључен уговор о раду и за период након 01.02.2018. године, то је било довољно и један дан да ради дуже од законом предвиђених 24 месеца да би се остварили услови за преображај, што значи да је до преображаја дошло још 01.02.2018. године, али како је тужиља тужбеним захтевом тражила да се утврди да је засновала радни однос на неодређено време код туженог почев од 01.02.2021. године, правилно су нижестепени судови тако утврдили изреком побијане правноснажне одлуке.

С обзиром да је тужиљи радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време, то је правилно као незаконито поништено оспорено решење о престанку радног односа због истека рока на који је заснован, јер се преображени радни однос (сада као радни однос на неодређено време) не може законито отказати због протека времена.

Како се осталим наводима ревизије оспорава оцена изведених доказа и утврђено чињенично стање, због чега се ревизија не може изјавити према члану 407. став 2. ЗПП, Врховни суд је применом члана 414. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић