Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у односу на део става првог и на став трећи изреке, ревизију је благовремено изјавила тужиља због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је побијану пресуду испитао, у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 55/14) и нашао да је ревизија неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Ревизијом се указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, због које се ревизија не може изјавити према члану 407. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је на основу више сукцесивно закључених уговора о раду на одређено време непрекидно радила код туженог у периоду од 01.02.2010. године до 25.04.2017. године и обављала послове ..., чак и када је са туженим 11.08.2011. године закључила уговор о раду на одређено време за обављање послова радника у ... . Тужени је дана 20.03.2017. године донео решење о престанку радног односа тужиљи са даном 25.04.2017. године. Ове послове тужиља обавља и даље, само без уговора о раду, преко студентске задруге. На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је код туженог постојала стална потреба за обављањем послова на којима је тужиља радила, те да су испуњени сви законски услови да дође до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време дана 04.10.2012. године и истовремено обавезао туженог да тужиљу врати на рад и распореди на одговарајуће послове.

Другостепени суд је, одлучујући о жалби туженог, закључио да је правилно утврђено да је у конкретном случају тужиља радила непрекидно по више сукцесивно закључених уговора о раду на одређено време ради обављања послова на слободном радном месту ... код туженог, али у периоду од 10.04.2015. године до 25.04.2017. године и да је до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време дошло дана 20.04.2017. године, сходно одредби члана 37. став 1. Закона о раду и у том делу је преиначио првостепену пресуду. Такође, другостепени суд је нашао да у судску надлежност не спада изрицање обавезе послодавцу да запосленог распореди на послове који одговарају његовој стручној спреми, знању и способностима, јер се то питање решава сагласношћу воље послодавца и запосленог закључењем уговора о раду, па је у делу о враћању запосленог на рад одлука донета сходно члану 191. став 1. Закона о раду, а у делу за распоређивање је тужбу одбацио.

Врховни касациони суд налази да је побијана пресуда донета правилном применом материјалног права.

Одредбом члана 37. став 1. и 2. Закона о раду („Сл. гласник РС“ бр.24/05...75/14), прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба, те да послодавац може да закључи један или више уговора о раду из става 1. овог члана, али на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца.

Имајући у виду наведену одредбу закона, до преображаја радног односа из одређеног на неодређено време може доћи уколико запослени, који ради у континуитету на истоврсним пословима, по истеку 24 месеца настави да ради. У контексту утврђеног чињеничног стања, правилан је закључак у побијаној пресуди да је тужиља радила без прекида на истоврсним пословима (у периоду од 10.04.2015. године до 25.04.2017. године), односно и по истеку 24 месеца, па је на тај начин засновала радни однос на неодређено време код туженог дана 20.04.2017. године, те су у том смислу неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

С обзиром да је утврђено да је тужиља засновала радни однос код туженог на неодређено време и да је поништено као незаконито решење туженог од 20.03.2017. године,то је правилно обавезан тужени и да тужиљу врати на рад, у смислу одредбе члана 191. Закона о раду. Супротно наводима ревизије, у надлежности је послодавца да одлучује о распоређивању запослених, па је побијана одлука правилна и у овом делу.

Из изложеног, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић