Према разлозима побијане одлуке, предлагач је приговор ради убрзавања поступка том суду поднео 24.05.2023. године, наводећи да је 27.07.2018. године тужиља ББ, поднела тужбу Вишем суду у Београду, против њега и ВВ, као тужених, ради утврђења брачне тековине и да је Виши суд у Београду, након расправе закључене 12.04.2021. године донео пресуду П 13200/18, на коју је тужиља изјавила жалбу 28.05.2021. године, а тужени ВВ 11.06.2021. године. Предмет је 10.09.2021. године достављен Апелационом суду у Београду ради одлучивања о жалбама и заведен под бр. Гж 4724/21. Одлука о жалби није донета иако је од дана пријема предмета у Апелационом суду у Београду па до дана подношења приговора предлагача прошло више од 19 месеци. Предлагач је тражио да суд усвоји његов приговор и утврди повреду права на суђење у разумном року у предмету Гж 4724/21, те да наложи поступајућем судији да преузме све процесне радње којима се делотворно убрзава поступак, као и да му накнади трошкове састава приговора.

На основу навода из приговора предлагача, Апелациони суд у Београду је, без испитног поступка, а с обзиром на трајање поступка које је у приговору наведено, оценио да је приговор предлагача неоснован. По оцени Апелационог суда у Београду, у конкретном случају, судски поступак на који се односи приговор предлагача се, с обзиром на предмет спора не сматра хитним, па у том смислу не постоји разлог који би евентуално указивао на потребу одступања од правног стандарда, установљеног у пракси Европског суда за људска права, а прихваћеној и у пракси судова Републике Србије, по којој до повреде права на суђење у разумном року долази када поступак траје дуже од три године у једној инстанци, пет година у две инстанце и 6 година уколико има места тростепеном одлучивању. Пошто од дана подношења иницијалног акта нису протекли прихваћени рокови услед чијег протока би евентуално могло да дође до повреде права подносиоца приговора на суђење у разумном року, Апелациони суд у Београду налази да право подносиоца приговора на заштиту права на суђење у разумном року, у овој фази поступка, није повређено, посебно када се има у виду да последица непоштовања инструкционих рокова не доводи аутоматски до утврђења повреде права на суђење у разумном року.

Код утврђеног чињеничног стања, по оцени Врховног суда, правилно је Апелациони суд у Београду закључио да предлагачу није повређено право на суђење у разумном року имајући у виду да се не ради о хитном поступку који, до момента подношења приговора ради убрзавања поступка, 24.05.2023. године, а од дана подношења тужбе 27.07.2018. године, у две судске инстанце траје четири године и десет месеци, што значи да је с обзиром на трајање поступка, приговор предлагача неоснован.

Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије прописано је да свако има право да му независан, непристрасан и законом већ установљени суд, правично и у разумном року јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Закон о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11... 18/20), у одредби члана 10. став 1. прописује да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (''Службени лист СЦГ''-међународни уговори, бр. 9/2003, 5/2005, 7/2005... (''Службени гласник РС''- међународни уговори, бр. 12/2010, 10/2015), у одредби члана 6. став 1. прописује да свако током одлучивања о његовим грађанским правима или обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну јавну расправу, у разумном року, пред независним и непристрасним судом образованим на основу закона.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року, уважавају се све околности предметног случаја, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странака током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, поштовање редоследа решавања предмета и законски разлози за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Разумна дужина трајања судског поступка представља оптимално потребно време да се одлучи о праву странке које је спорно, да би се отклонила неизвесност, а странка добила сазнање да ли јој спорно право припада или не, чиме се обезбеђује и правна сигурност странака.

Међутим, оптимално потребно време за окончање поступка је релативно јер се процењује у сваком конкретном случају, на основу околности које се тичу сложености чињеничних и правних питања у судском поступку, понашања подносиоца захтева за заштиту права на суђење у разумном року, поступање суда, природе захтева односно значаја предмета спора за подносиоца захтева. Случајеви који, према својим околностима, имају посебан значај за подносиоца приговора или за њега постоји ризик због одуговлачења поступка, захтевају нарочиту марљивост у поступању односно посебну и изузетну хитност те се и реално краће време трајања поступка може сматрати неразумним.

У конкретном случају предмет спора је утврђење права власништва по основу стицања у браку. Приоритетни предмети у којима се захтева посебна хитност у поступку, кроз праксу Европског суда за људска права су: радни спорови и спорови у вези са остваривањем права на пензију или инвалиднину; породични спорови; поступци ради накнаде штете жртвама несреће; предмети који се односе на кривичне поступке и лица у притвору; предмети који се односе на полицијско насиље и предмети који су хитни због личног својства подносиоца (лица са инвалидитетом, потпуно или делимично лишена пословне способности, лица која болују од неизлечиве болести или су у поодмаклом животном добу). Приоритетним предметима такође се сматрају они где би за подносиоца представке могла да настане ненадокнадива штета, а ништа од горе наведеног, у овом поступку није случај. Укупно трајање поступка од четири године и десет месеци, од дана подношења тужбе суду до дана подношења приговора ради убрзавања поступка, није неразумно дуго, па је правилан закључак Апелационог суда у Београду да је, с обзиром на трајање поступка које је наведено у приговору, приговор подносиоца очигледно неоснован, на основу одредбе члана 8.став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року. Збот тога предлагач неосновано у жалби указује на погрешну примену материјалног права.

Из изнетих разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 17. став 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року.

Одлуку као у ставу другом изреке, Врховни суд је донео применом одредбе члана 165. став 1. Закона о парничном поступку, у вези одредбе члана 28. и 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, пошто предлагач није успео у жалбеном поступку, па му не припада право на накнаду трошкова тог поступка.

Судија

Драгана Маринковић, с.р.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против овог решења није дозвољена жалба

у смислу одредбе члана 21. Закона о заштити права

на суђење у разумном року.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић