По оцени Врховног суда правилно је Апелациони суд одбио приговор предлагача код утврђеног чињеничног стања, да је у конкретном случају судски поступак на који се односи приговор предлагача за убрзање поступка окончан пре доношења решења о приговору. Приговор ради убрзања поступка поднет је у фази поступка по жалби у предмету Трећег основног суда у Београду П1 396/18, који суд се решењем Р4 р 55/22 од 05.12.2022. године, огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и предмет доставио Апелационом суду у Београду као стварно и месно надлежном суду 12.05.2023. године. Зато су неосновани наводи жалбе да је апелациони суд одлучујући о приговору у предмету Апелационог суда у Београду Гж1 3993/22 одлучивао о приговору који странка није ни поднела. Наиме, по члану 7. Закона о заштити права на суђење у разумном року странка подноси приговор суду који води поступак и поступак по приговору води председник суда који и одлучује о приговору с тим што по члану 11. закона у решењу којим се приговор усваја и утврђује повреда права на суђење у разумном року председник суда указује судији или јавном тужиоцу на разлоге због којих је повређено право странке и налаже судији процесне радње које делотворно убрзавају поступак. Без утицаја су жалбени наводи предлагача којима се указује на пропуштање рокова за одлучивање о поднетом приговору за убрзање поступка, с обзиром да је у том случају по члану 14. наведеног закона предвиђено да странка има право на жалбу ако председник суда не одлучи о приговору у року од два месеца од дана пријема приговора, која се подноси у року од 8 дана од дана када је истекао рок од два месеца од дана пријема приговора (члан 15. истог закона), а који правни лек, према стању у предмету, предлагач није користио.

Према члану 1. став 1. и 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, овим законом уређује се заштита права на суђење у разумном року и сврха овог закона јесте да пружи судску заштиту права на суђење у разумном року и тиме предупреди настајање повреде права на суђење у разумном року. Како је према утврђеном чињеничном стању приговор ради убрзања поступка поднет у фази поступка по жалби и Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је у предмету Гж1 3993/22 донео одлуку 13.10.2023. године која је истог дана отправљена из суда, а предмет архивиран 30.10.2023. године, то су неосновани жалбени наводи предлагача усмерени на тврдњу су постојали разлози за усвајање приговора, јер по члану 11. наведеног закона у таквој ситуацији не стоје разлози за налагање предузимања процесних радњи које би делотворно убрзале поступак, будући да је поступак правноснажно окончан.

На основу члана 17. Закона о заштити права на суђење у разумном року, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Одлуку у ставу другом изреке, Врховни суд је донео применом члана 165. став 1. Закона о парничном поступку у вези члана 28. и 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, пошто предлагач није успео у жалбеном поступку, па му не припада право на накнаду трошкова тог поступка.

Судија

Драгана Маринковић,с.р.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против овог решења није дозвољена жалба

на основу члана 21. Закона о заштити права

на суђење у разумном року.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић