Поступајући по жалби предлагача, у смислу одредаба чл. 16, 18. и 20. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“ број 40/15) и члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“ бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“ бр. 46/95... 106/15), Врховни касациони суд је испитао побијано решење, применом члана 386. у вези члана 402. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14) и нашао да je жалба основана.

О жалби је одлучивао судија одређен Годишњим распоредом послова у суду у смислу одредбе члана 16. став 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“ број 40/15), којом одредбом је предвиђено да председник непосредно вишег суда може годишњим распоредом послова да одреди једног судију или више судија да поред њега воде поступак и одлучују по жалбама.

Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06), прописано је да свако има право да му независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предмета суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Ожалбеним решењем одбијен је приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету Управног суда У 16415/19, као неоснован, с образложењем да од подношења тужбе 10.10.2019. године до подношења приговора 04.03.2021. године није протекао непримерено дуг временски период који би довео до повреде права предлагача на суђење у разумном року, да тај период није пратила неактивност суда имајући у виду да је суд тужбу доставио на одговор туженом органу и прибавио списе управног поступка, да је поступање судија по предметима било отежано у већем делу 2020. године због проглашеног ванредног стања и великог броја изборних предмета који су морали бити решени у року од 48 часова, да су судије дужне да предмете решавају по редоследу њиховог пријема, а да је судија која поступа у спорном предмету навела да ће га решити до краја 2021. године.

Врховни касациони суд налази да у ожалбеном решењу није оцењен значај предмета суђења за подносиоца, што је један од основних критеријума за оцену повреде права на суђење у разумном року прописаних чланом 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року. Управни суд се у свом решењу позвао на дужност судија да предмете решавају по редоследу њиховог пријема, у складу са чланом 177. Судског пословника („Службени гласник РС“, бр.110/09...39/16). Међутим, у конкретном случају предмет суђења је законитост решења о престанку радног односа тужиоцу, овде предлагачу, са даном 31.12.2013. године. Радни спорови се морају решавати са посебном експедитивношћу уколико се односе на престанак радног односа, исплату зараде или радни и професионални статус подносиоца који доводи до његове егзистенционалне угржености. Предлагач је у приговору навео, а то понавља и у жалби, да му је радни однос престао, али да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање већ три пута одбио захтев предлагача да му се призна право на посебну пензију као некадашњем раднику Министарства унутрашњих послова на територији АП Косова и Метохије. Истакао је и то да је Управни суд два пута поништавао решења Жалбене комисије, али да је Жалбена комисија одбила да поступи по обавезујућим налозима Управног суда доносећи и трећи пут решење са истоветним образложењем, због чега је предложио да Управни суд донесе одлуку у спору пуне јурисдикције.

С обзиром на то да се управни спор у предмету управног суда У 16415/19 води поводом престанка радног односа тужиоца, овде предлагача, од 2014. године, да су у управном спору већ два пута поништавана коначна решења о престанку радног односа, а да је предлагач доставио доказе о томе да су његови захтеви за признавање права на посебну пензију три пута одбијени, Врховни касациони суд је оценио да предметни управни спор треба да буде приоритетно решаван због посебног значаја за предлагача без обзира на то што он у објективном смислу не траје предуго.

Стога је, на основу члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, жалба предлагача усвојена и преиначено првостепено решење Управног суда тако што је утврђено да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року у поступку који се води пред тим судом у предмету У 16415/19. Како је овим решењем утврђена повреда права на суђење у разумном року у предмету који није правноснажно решен, Врховни касациони суд је одредио рок од три месеца за окончање поступка, сматрајући да ће се на тај начин постићи сврха заштите права на суђење у разумном року.

Одлука о накнади трошкова поступка предлагачу за састав жалбе од стране адвоката донета је на основу члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку сходном применом одредаба члана 153. став 1, члана 154. и члана 163. став 1. Закона о парничном поступку, а висина трошкова утврђена је према Тарифном број 13. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката.

Судија

Катарина Манојловић Андрић, с.р.

Поука о правном леку.

Против овог решења није дозвољена жалба.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић