Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р 42/2020
27.02.2020. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужиоца AA из …, против тужене Републике Србије, Министарство правде, Основни суд у Новом Саду, чији је заступник Државно правобранилаштво из Београда, ради недопустивости извршења, одлучујући о захтеву Вишег суда у Новом Саду за одређивање другог стварно надлежног суда за поступање у предмету тог суда Гж 387/20, на седници одржаној 27.02.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ захтев за одређивање другог стварно надлежног суда за поступање у предмету Вишег суда у Новом Саду Гж 387/20 од 11.02.2020. године.

О б р а з л о ж е њ е

Основни суд у Новом Саду, решењем П 6237/2019 од 06.11.2019. године, одбацио је тужбу тужиоца поднету том суду 17.07.2019. године.

Против наведеног решења, тужилац је изјавио жалбу, са предлогом за одређивање другог стварно надлежног суда за поступање по жалби, из разлога што би се поступак лакше спровео пред другим стварно надлежним судом, с обзиром на то да је Виши суд у Новом Саду оптерећен бројем предмета.

Тужена се у поднеску од 07.02.2020. године изјаснила на предлог тужиоца за одређивање другог стварно надлежног суда, тако што није сагласна са предлогом тужиоца, из разлога што исти није образложио разлоге за одређивање другог стварно надлежног суда.

Виши суд у Новом Саду уз допис Гж 387/20 од 11.02.2020. године, доставио је списе предмета заједно са решењем Гж 387/20 од 11.02.2020. године, којим је усвојио предлог тужиоца за подношење захтева Врховном касационом суду за одређивање другог стварно надлежног суда за одлучивање о жалби тужиоца, изјављеној против решења Основног суда у Новом Саду П 6237/19 од 06.11.2019. године. У образложењу је указао, да имајући у виду све наводе из предлога, сматра да постоје оправдани разлози да у конкретној ситуацији по жалби одлучује други стварно надлежан суд.

Врховни касациони суд је одлучујући о захтеву суда за одређивање другог стварно надлежног суда, на основу одредби члана 62. став 1. и 8. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14 и 87/18), а у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'' бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18 - УС), утврдио да захтев није основан.