Основни суд у Пожеги није прихватио стварну надлежност и предмет је доставио Врховном касационом суду ради решавања сукоба стварне надлежности.

Решавајући настали сукоб стварне надлежности, на основу члана 30. став 2. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", број 116/08 и 101/13) и члана 22. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), Врховни касациони суд је нашао да је за поступање у овом предмету стварно надлежан Привредни суд у Београду.

У конкретном случају решењем Привредног суда у Београду Ст 23/15 од 15.04.2015. године потврђено је усвајање измењеног и допуњеног Плана реорганизације стечајног дужника, овде туженог и одређено да се обуставља стечајни поступак над стечајним дужником.

Одредбом члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", број 116/08 и 101/13), прописано је да привредни суд у првом степену суди у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти), у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, па и када је у тим споровима једна од страна физичко лице, ако је странка у односу материјалног супарничарства, док је ставом 1. тачка 4. истог члана, одређено да привредни суд у првом степену суди и у споровима поводом реорганизације. Применом члана 22. став 2. Закона о уређењу судова, основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима, ако за поједине од њих није надлежан други суд и води извршне и ванпарничне поступке за које није надлежан неки други суд.

Законом о стечају ("Службени гласник РС", број 104/09, 99/11 и 71/12-УС), уређени су услови и начин покретања и спровођења стечаја над правним лицима, па је одредбом члана 1. став 2. одређено да се стечај, у смислу овог закона, спроводи банкротством или реорганизацијом. Под банкротством се подразумева намирење поверилаца продајом целокупне имовине стечајног дужника, односно стечајног дужника као правног лица (став 3. истог члана), а под реорганизацијом се подразумева намирење поверилаца према усвојеном плану реорганизације и то редефинисањем дужничко-поверилачких односа, статусним променама дужника или на други начин који је предвиђен планом реорганизације (став 4.). Одредбом члана 172. Закона о стечају, прописано је да извршењем плана реорганизације којим је стечајни дужник испунио све обавезе предвиђене планом реорганизације, престају потраживања поверилаца утврђена планом реорганизације.

Правилна примена наведених оредаба Закона о стечају подразумева да се обуставом поступка стечаја по правноснажности решења о потврђивању и усвајању плана реорганизације стечајног дужника, обуставља само поступак стечаја који се спроводи банкротством, док се стечај наставља спровођењем реорганизације дужника, на основу усвојеног и потврђеног плана реорганизације, о коме мора да одлучи суд који је и потврдио план реорганизације, што значи привредни суд. Тек доношењем решења којим се поступак стечаја обуставља због извршења плана реорганизације, стечајни поступак се обуставља у целости, а у односу на правно лице - раније стечајног дужника, престају све правне последице отварања и вођења стечајног поступка, а самим тим и примена одредаба Закона о уређењу судова у погледу стварне надлежности у споровима поводом стечаја или реорганизације. То значи да стварна надлежност привредног суда престаје тек доношењем решења о извршењу плана реорганизације и обустави стечајног поступка из тих разлога.

Имајући ово у виду, као и да се у конкретном случају ради о спору између физичког и правног лица, да је против туженог правног лица обустављен поступак стечаја због усвајања плана реорганизације стечајног дужника, а не због извршења плана реорганизације, то је применом члана 25. став 1. тачка 4. Закона о уређењу судова, за суђење у овој правној ствари – стварно надлежан Привредни суд у Београду.

На основу изнетог, применом члана 22. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.