Апелациони суд у Београду, није прихватио стварну надлежност, већ је уз допис Гж 7282/16 од 28.12.2020. године, списе предмета доставио Врховном касационом суду, ради одлучивања о сукобу стварне надлежности између судова исте врсте. У образложењу је указао, да, како је тужиља поднела тужбу 11.02.2014. године, у којој је истакла тужбени захтев који се односи на неновчано потраживање и у тужби као вредност предмета спора означен износ од 100.000,00 динара (што износи 864 евра, с обзиром на то да је на дан подношења тужбе средњи курс за 1 евро износио 115,7361 динара), који износ не прелази динарску противвредност од 3.000 евра. Затим, да хипотека представља заложно право на непокретности, сагласно члану 2. Закона о хипотеци, због чега сматра да у конкретној ситуацији нема места примени члана 31. Закона о парничном поступку, па како се ради о спору мале вредности, у смислу члана 468. а у вези оредбе члана 33. став 2. Закона о парничном поступку, да је за одлучивање у другом степену о изјављеној жалби тужиље против првостепене пресуде, надлежан Виши суд у Београду, на основу одредби члана 23. став 2. тачка 3. Закона о уређењу судова.

Врховни касациони суд је одлучујући о сукобу стварне надлежности на основу одредбе члана 22. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр.116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18-УС), утврдио да је за одлучивање у другом степену о изјављеној жалби тужиље, стварно надлежан Апелациони суд у Београду.

Тужба је поднета 11.02.2014. године. У тужби је означена вредност предмета спора у износу од 100.000,00 динара. Предмет тужбеног захтева је утврђење апсолутне ништавости уговора о кредиту закљученог између парничних странака 15.10.2007. године и брисање извршне вансудске хипотеке првог реда на предметном стану, ближе одређеног у изреци првостепене пресуде. Уз тужбу је приложен уговор којим је банка одобрила тужиљи као кориснику дугорочни кредит за куповину непокретности са валутном клаузулом у CHF у укупном износу кредита од 127.789,26 CHF у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан пуштања кредита у течај.

Одредбом члана 2. Закона о хипотеци („Службени гласник РС“ бр. 115/05, 60/15, 63/15 – УС и 83/15) је прописано да, хипотека је заложно право на непокретности, која овлашћује повериоца да, ако дужник не исплати дуг о доспелости захтева наплату потраживања обезбеђеног хипотеком из вредности непокретности, пре обичних поверилаца и пре доцнијих хипотекарних поверилаца, без обзира у чијој својини се непокретност налази.

Одредбом члана 3. став 1. тачка 4. Закона о хипотеци је прописано да, предмет хипотеке (у даљем тексту: предмет или непокретност), може да буде: посебан део зграде на коме постоји право својине, односно друго право које садржи право располагања (стан, пословне просторије, гаража, гаражно место и др).

Одредбом члана 61. став 1. Закона о основама својинско-правних односа („Службени лист СФРЈ“ бр. 6/80, 36/90, „Службени лист СРЈ“ бр. 29/96 и „Службени гласник РС“ бр. 115/05) је прописано да, право залоге може постојати на покретним стварима, непокретностима и на правима. Одредбом става 2. овог члана, да право залоге настаје на основу правног посла, судске одлуке и закона.

Одредбом члана 31. став 1. ЗПП је прописано да, ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, је прописано, да, спорови мале вредности, јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом става 4. овог члана, да, као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ из става 1. овог члана (члан 33. став 2.).

Одредбом члана 469. ЗПП, је прописано, да, не сматрају се споровима мале вредности, спорови о непокретностима, спорови из радних односа и спорови због сметања државине.

Како се у конкретној ситуацији тужбеним захтевом тражи утврђење ништавости уговора о кредиту и брисање вансудске хипотеке на двособном стану, при чему је укупан износ одобреног кредита 127.789,26 швајцарских франака, а сукоб надлежности истакнут четири године након достављања предмета апелационом суду, не ради се о спору мале вредности у смислу члана 469. ЗПП, без обзира на означену вредност предмета спора у тужби и за одлучивање о жалби стварно је надлежан Апелациони суд у Београду, на основу одредбе члана 24. став 1. тачка 3. Закона о уређењу судова.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 22. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић