Решавајући сукоб стварне надлежности, на основу члана 32. став 2. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС“, бр.10/23) и члана 22. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/11… 18/20), Врховни суд је нашао да је за поступање у овом предмету стварно и месно надлежан Виши суд у Београду.

Одредбом члана 27. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, прописано је да привредни суд у првом степену суди у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти), у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, као и ако је у наведеном спору једна од странака физичко лице ако је са странком у односу материјалног супарничарства.

Према наведеној законској одредби (члан 27. став 1. тачка 1.), привредни судови су стварно надлежни да суде у споровима између домаћих и страних привредних друштва, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација, односно између привредних субјеката, без обзира на правну природу спора, што значи да када се ради о привредним субјектима за стварну надлежност привредног суда довољно је да је испуњен субјективни критеријум. Тек уколико се ради о спору између привредних субјеката и других правних лица за стварну надлежност привредног суда неопходно је да је испуњен и објективни критеријум, односно да се ради о спору између ових лица насталом у обављању привредне делатности. У споровима у коме су обе странке друга правна лица, за суђење је стварно надлежан суд опште надлежности без обзира на правну природу спора.

Одредбом члана 4. став 3. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава ( „ Службени гласник РС, бр. 101/13) је прописано да је Виши суд у Београду надлежан и за спорове о ауторским и сродним правима и заштити проналазака, индустријског дизајна, модела, узорака, жигова, географског порекла, топографије, интегрисаних кола, односно топографије полупроводничких производа и оплемењивача биљних сорти за територију Републике Србије. Одредбом члана 5. став 2. истог закона прописано је да је Привредни суд у Београду надлежан за спорове о ауторским и сродним правима и заштити проналазака, индустријског дизајна, модела, узорака, жигова, географског порекла, топографије, интегрисаних кола, односно топографије полупроводничких производа и оплемењивача биљних сорти за територију Републике Србије.

У конкретном случају ради се о спору између тужиоца и туженог који јесу правна лица ( удружења) али нису привредни субјекти, у коме је предмет првобитно извршног поступка, а сада парнице, дуг на име накнаде за јавно саопштавање фонограма. Имајући у виду предмет тражене правне заштите ( право произвођача издатог фонограма на накнаду од оног ко врши јавно саопштавање фонограма), а у смислу члана 127. став 1. тачка 2. Закона о ауторским и сродним правима ( „ Службени гласник РС, бр. 104/09,...66/19),

Врховни суд налази да нису испуњени услови из члана 27. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова за надлежност привредног суда јер у спору нису привредни субјекти, већ да је сагласно 4. став 3. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава стварно и месно надлежан за поступање Виши суд у Београду.

На основу члана 22. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић