У наставку поступка, Први основни суд у Београду је донео пресуду П 17285/18 од 11.02.2020. године којом је делимично усвојио тужбени захтев за накнаду материјалне штете са припадајућом законском затезном каматом, одбио део захтева за исплату законске затезне камате на досуђени износ материјалне штете и обавезао тужену да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка. Истом пресудом, тај суд се огласио стварно ненадлежним за одлучивање о захтеву тужиоца за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде људских права из члана 21. Устава Србије, сходно одредби члана 23. став 1. тачка 7. Закона о уређењу судова којом је прописано да виши суд у првом степену суди у споровима за заштиту од дискриминације, што подразумева и накнаду штете због дискриминације. Против наведене пресуде тужена је изјавила жалбу, након чега су списи достављени Вишем суду у Београду, који се решењем Гж 13927/20 од 17.09.2020. године огласио стварно ненадлежним за одлучивање о изјављеној жалби тужене и списе предмета уступио Апелационом суду у Београду као стварно и месно надлежном за одлучивање, указујући да је тужена изјавила жалбу против пресуде донете у спору који у смислу члана 468. ЗПП не представља спор мале вредности, јер је вредност предмета спора у време подношења тужбе 16.09.2010. године износила 360.000,00 динара, што прелази износ од 3.000 евра, због чега је, у смислу одредбе члана 24. став 1. тачка 3. Закона о уређењу судова, апелациони суд надлежан да одлучује о изјављеној жалби.

Апелациони суд у Београду није прихватио своју надлежност за одлучивање у овој правној ствари указујући да је пресудом Првог основног суда у Београду П 17285/18 од 11.02.2020. године одлучено о захтеву за накнаду материјалне штете у износу од 18.000,00 динара, који износ не прелази износ од 3.000 евра у динарској противвредности и да је истовремено том пресудом одлучено и о приговору стварне ненадлежности суда. По оцени апелационог суда, сагласно члану 23. став 2. тачка 3. Закона о уређењу судова, о жалбама изјављеним на пресуде основних судова донетих у споровима мале вредности, као и о жалбама изјављеним против решења основних судова, одлучује виши суд у другом степену, због чега је у конкретном случају за одлучивање о жалби изјављеној против овакве одлуке надлежан виши суд у другом степену.

Према члану 23. став 2. тачка 3. Закона о уређењу судова, виши суд у другом степену одлучује о жалбама на решења у грађанско правним споровима, на пресуде у споровима мале вредности, у извршним поступцима и поступцима обезбеђења и у ванпарничним поступцима. Чланом 24. став 1. тачка 3. истог закона прописано је да апелациони суд одлучује о жалбама на пресуде основних судова у грађанскоправним споровима, ако за одлучивање о жалби није надлежан виши суд.

Одредбом члана 15. став 2. ЗПП прописано је да ако се у току поступка промене околности на којима је заснована надлежност суда или ако тужилац смањи тужбени захтев, суд који је био надлежан у време подношења тужбе остаје и даље надлежан и ако би услед ових промена био надлежан други суд исте врсте.

Како из садржине списа произлази да се побија пресуда у поновном поступку коме је претходило жалбено одлучивање од стране Апелационог суда у Београду, који је претходно укинуо првостепену пресуду, те како тужилац у поновном поступку није мењао садржину непресуђеног дела тужбеног захтева о којем је одлучивао првостепени суд, то је по оцени Врховног касационог суда за одлучивање о изјављеној жалби надлежан Апелациони суд у Београду, који је претходним жалбеним одлучивањем засновао своју надлежност.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 22. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић