Према члану 32. став 1. Устава Републике Србије свако има право да му независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у одредби члана 6. став 1. прописује да свако током одлучивања о његовим грађанским правима или обавезама или о кривичној оптужби против њега има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом образованим на основу закона.

По одредби члана 10. став 1. Закона о парничном поступку странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року.

Према члану 1. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, сврха овог закона јесте да пружи судску заштиту права на суђење у разумном року и тиме предупреди настајање повреда права на суђење у разумном року. При одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предмета суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа и врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странака током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлука (члан 4.).

Имајући у виду наведене законске одредбе у контексту утврђених чињеница, Врховни касациони суд је закључио да предлагачу није повређено право на суђење у разумном року у предмету Врховног касационог суда Рев 1303/2021, те је отуда његов приговор неоснован. Време трајања поступка у целини је битно мерило за примену стандарда заштите права на суђење у разумном року. Суд цени да ли је укупна дужина трајања поступка до подношења приговора разумна или није, при чему има у виду укупно трајање поступка од подношења иницијалног акта којим се поступак покреће. То даље подразумева да се поступак мора посматрати као целина од подношења тужбе, а не само од дана када је спис примљен у Врховном касационом суду ради одлучивања о ревизији. Укупно трајање поступка у конкретном случају, од подношења тужбе до правноснажног окончања (одлучивање у две инстанце) је две године, шест месеци и десет дана, а до подношења приговора четири године и десет дана, што је у границама разумног рока за трајање суђења у различитим инстанцама и по пракси Европског суда за људска права. Чињеница да о ревизији није одлучено до подношења приговора за убрзање поступка, сама по себи не указује да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року, с обзиром да је предмет (наредбом од 15.07.2022. године) распоређен судији која је предложила рок у коме поступак може да се оконча. По предлогу судије предмет ће изнети на прву седницу већа ради одлучивања о ревизији (након повратка са годишњег одмора 30.08.2022. године) што је објективно примерен рок за предузимање радњи које делотворно убрзавају поступак (мање од четири месеца од подношења приговора 16.06.2022. године), па се управо из ових разлога и укупног трајања поступка, поступање Врховног касационог суда не може оценити као неажурно или ван разумног рока.

Имајући у виду наведено применом члана 10. Закона о заштити права на суђење у разумном року одлучено је као у изреци, а о приговору је одлучивао судија одређен годишњим распоредом послова на основу члана 7. став 2. тог закона.

С У Д И Ј А

Драгана Маринковић, с.р.

Поука о правном леку:

Против овог решења предлагач има право жалбе

Врховном касационом суду у року од 8 дана

од дана пријема решења.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић