- подносилац захтева Б.Б. из Б. је као тужилац 30.12.2002. године поднела тужбу Првом општинском суду у Београду, као туженог је означила Црвени крст Србије из Београда, предмет спора је био поништај одлуке о разрешењу, одлуке о отказу уговора о раду и враћање на одговарајуће радно место као и накнада штете. Први општински суд у Београду је 17.02.2009. године донео пресуду П1 737/05 којом је одбио као неосноване тужиљине захтеве за поништај одлуке Републичког одбора Црвеног крста Србије од 10.12.2002. године, којом је разрешена дужности секретара Републичког одбора Црвеног крста Србије и одлуке о отказу уговора о раду од 14.12.2002. године, којом јој је отказан уговор о раду. Одбијен је и захтев за накнаду штете због изгубљене зараде, утврђено да је тужиља повукла тужбу у делу у коме је тражила накнаду неимовинске штете и одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова поступка. Први основни суд у Београду је 02.12.2011. године донео допунску пресуду П1 260/10 – П1 737/05 којом је одбио захтев тужиље за накнаду штете због неисплаћених зарада за период 11.11.2002. – 29.03.2004. године, као и за период април 2004. – 15. новембар 2004. година. Апелациони суд у Београду је пресудом Гж1 2678/12 од 13.09.2012. године преиначио пресуду Првог општинског суда у Београду П1 737/05 од 17.02.2009. године у делу става првог изреке и усвојио захтев тужиље, па је поништио као незаконит отказ уговора о раду од 14.12.2002. године Републичког одбора туженог Црвеног крста Србије, а потврдио пресуду у преосталом делу и потврдио допунску пресуду. Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила ревизију 26.11.2012. године, а Врховни касациони суд је решењем Рев2 314/2013 од 13.11.2014. године одбацио ревизију као недозвољену.

Одлучујући о захтеву Б.Б., а имајући у виду да је пре подношења захтева за заштиту права на суђење у разумном року (26.01.2015. године) правноснажно окончан поступак вођен по њеној тужби поднетој дана 30.12.2002. године против туженог Црвеног крста Републике Србије, ради поништаја одлуке Републичког одбора Црвеног крста Републике Србије од 10.12.2002. године о разрешењу дужности секретара Републичког одбора Црвеног крста Србије и поништаја отказа уговора о раду од 14.12.2002. године, као и ради накнаде штете, с обзиром да је Апелациони суд у Београду поступајући у том предмету као другостепени суд дана 13.09.2012. године донео пресуду Гж1 2678/12, те да је Врховни касациони суд решењем Рев2 314/2013 од 13.11.2014. године одбацио као недозвољену ревизију тужиље – Б.Б. изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2678/12 од 13.09.2012. године, овај суд је нашао да захтев за заштиту права на суђење у разумном року који је подносилац захтева Б.Б. поднела Врховном касационом суду 26.01.2015. године, није дозвољен.

Право на заштиту у погледу тзв. ''разумног рока'' као дела права на правично суђење (конвенцијско право из члана 6. Европске конвенције о људским правима и слободама) људског и мањинског права из члана 32. и 36. Устава („Службени гласник РС“ бр. 98/06), у вези члана 89. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ бр. 109/07, 99/11, 18/13-УС), остварује се пред Европским судом за људска права и Уставним судом, по правилу када је поступак пред редовним судовима окончан и када су исцрпљена сва остала правна средства. По члану 8а, 8б и 8в Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова; то право се остварује и пред редовним и специјализованим судовима, али када је поступак у току.

Одредбом члана 8а Закона о уређењу судова прописано је да странка у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року може непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење у разумном року. Подносилац захтева је у конкретном случају покренула поступак након правноснажног окончања поступка, у вези кога тврди да јој је повређено право на суђење у разумном року, дакле, није тражила заштиту свог права у току трајања тог поступка, већ након његовог окончања, па по налажењу Врховног касационог суда, захтев није дозвољен и подносилац захтева не може добити тражену правну заштиту.

С обзиром да основни захтев није основан, односно да је недозвољен, подносилац захтева нема право ни на накнаду трошкова поступка.

Председник већа – судија

Миломир Николић,с.р.