Одредбом члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ“-Међународни уговори бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2007, „Службени гласник РС“-Међународни уговори бр. 12/10 и 10/2015) између осталог прописано је да свако током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом образованим на основу закона.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предметног суђења, пре свега сложених чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог органа, природа или врста предмета суђења или истраге, начина предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим и поштовање редоследа решавања предмета и законски разлози за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Разумна дужина трајања судског поступка представља оптимално потребно време да се одлучи о праву странке које је спорно, да би се отклонила неизвесност, а странка добила сазнање да ли јој спорно право припада, чиме се обезбеђује правна сигурност странака. Оптимално време потребно за окончање поступка је релативна категорија која се процењује у сваком конкретном случају на основу околности које се тичу сложености чињеничних и правних питања у судском поступку, понашање подносиоца захтева за заштиту права на суђење у разумном року, поступање суда, природа захтева, односно значаја предмета спора за подносиоца захтева.

Имајући у виду наведене законске одредбе у контексту утврђених чињеница, Врховни касациони суд је закључио да предлагачу није повређено право на суђење у разумном року у предмету Врховног касационог суда Рев2 4587/2022. Време трајања поступка у целини је битно мерило за примену стандарда права на суђење у разумном року. Европски суд за људска права је кроз своју праксу оквирно утврдио време трајања поступка у различитим инстанцама изражавајући мишљење да је у границама разумног рока другостепени поступак који траје до 5 година. У конкретном случају и поред чињенице да је иницијални акт поднет 31.10.2010. године, предмет Апелационог суда у Београду Гж1 319/19 са предметом Основног суда у Смедереву П1 112/11 достављен је Врховном касационом суду дана 02.12.2022. године. Врховни касацони суд налази да предлагачу није повређено право на суђење у разумном року, с обзиром да је поступак правноснажно окончан у границама разумног рока, имајући у виду да се ради о поступку у коме има више тужилаца. Посебно право предлагача није повређено ни у поступку пред Врховним касационим судом, јер од дана достављања предмета Врховном касационом суду 02.12.2022. године до подношења приговора за убрзање поступка 22.02.2023. године није прошло ни три месеца, па управо из ових разлога поступање Врховног касационог суда се не може оценити неажурно или ван разумног рока.

Имајући у виду наведено, применом члана 10. Закона о заштити права на суђење у разумном року одлучено је као у изреци, а о приговору је одлучивао судија одређен годишњим распоредом послова на основу члана 1. став 2. тог закона.

Судија

Бранка Дражић, с.р.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против овог решења предлагач има

право жалбе Врховном касационом

суду у року од 8 дана од дана пријема

овог решења

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић