Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
У 1037/07
23.08.2007. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Олге Ђуричић, председника већа, Обрада Андрића и Томислава Медведа, чланова већа, са саветником Врховног суда Биљаном Шундерић, као записничарем, решавајући у управном спору по тужби тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против решења Министарства финансија Републике Србије – Пореске управе – Регионални центар Нови Сад, број 433-810/2006-а од 30.11.2006. године, у правној ствари принудне наплате пореза и доприноса, у нејавној седници већа одржаној дана 23.08.2007. године, донео је

П Р Е С У Д У

Тужба СЕ ОДБИЈА.

О б р а з л о ж е њ е

Оспореним решењем одбијена је жалба тужиоца изјављена против решења Министарства финансија– Пореске управе – Филијале Нови Сад 2, број: 433-02136/2006-30/-2 од 20.09.2006. године. Наведеним решењем првостепеног органа одређује се привремена мера обезбеђења наплате пореског потраживања у принудној наплати из новчаних средстава – забрана пореском обвезнику, овде тужиоцу, да новчане обавезе које има према трећим лицима измирује уговарањем промене поверилаца, односно дужника у одређеном облигационом односу (асигнација, цесија и др.), пребијањем (компензација) и на други начин у складу са законом, а ради обезбеђивања наплате пореског потраживања после почетка поступка принудне наплате из новчаних средстава пореског обвезника на његовом рачуну на основу извршног решења Министарства финансија – Пореске управе – Филијале Нови Сад 2 о принудној наплати из новчаних средства са рачуна пореског обвезника број 433-02136/2006-30-1 од 20.09.2006. године.

Тужбом којом је покренуо овај управни спор тужилац, преко пуномоћника, оспорава законитост решења туженог органа због учињених повреда правила поступка, нетачно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Наводима тужбе указује да је привремена мера у предметном случају одређена без правног основа, те да је самом мером принудне наплате тужени обезбедио новчана средства утврђена посебним решењима, при чему је у току поступка утврђено и то да сам обрачун није ваљано извршен. Такође додаје да је у међувремену престао са радом у својој радњи, са којих разлога се поставља и питање легитимације тужиоца, с обзиром на то да је ожалбено решење насловљено на тужиоца као приватног предузетника а не на тужиоца као физичко лице. Како са напред наведених разлога налази да је оспореним решењем повређен закон на штету тужиоца предлаже да суд тужбу уважи и поништи оспорено решење.

Тужени орган је у свом одговору на тужбу остао у свему при разлозима наведеним у образложењу оспореног решења и предложио да суд тужбу одбије као неосновану.

Испитујући законитост оспореног решења у границама захтева из тужбе, у смислу одредбе члана 39. став 1. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), оценом навода у тужби, одговора на тужбу и списа предмета ове управно-правне ствари, Врховни суд Србије је нашао:

Тужба није основана.

Правилно је, и по оцени суда, одлучио тужени орган када је, у поступку у коме није било повреде правила поступка, одбио жалбу тужиоца налазећи да је правилно поступио првостепени орган када је донео одлуку као у диспозитиву ожалбеног решења од 20.09.2006. године. Ово стога што је у поступку који је претходио доношењу тог решења несумњиво утврђено да је решењем Пореске управе Регионалног центра Нови Сад, Филијале Нови Сад 2 број: 433-02136/2006-30-1 од 20.09.2006. године, у односу на тужиоца покренут поступак принудне наплате, односно одређена принудна наплата пореске обавезе из новчаних средстава на рачунима пореског обвезника – тужиоца, преносом средстава са рачуна пореског обвезника, укључујући и средства на девизном рачуну на уплатне рачуне јавних прихода, по основу пореза на доходак грађана, пореза на промет физичких лица, прихода од доприноса за социјално осигурање и доприноса за таксисте, по Опомени број: 433-02136/2006-30 од 29.08.2006. године, а која нису плаћена у законском року и обрачунате камате од 20.09.2006. године, са којих разлога су се стекли услови за примену одредбе члана 87а. Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник Републике Србије", бр. 80/2002 ... 61/2005), односно за одређивање привремене мере обезбеђивање наплате пореског потраживања у принудној наплати из новчаних средстава тужиоца.

Суд је ценио наводе тужбе, па налази да код напред утврђеног чињеничног стања исти нису од утицаја на другачије решење у овој управно-правној ствари имајући при томе у виду одредбу члана 87а. Закона о пореском поступку и пореској администрацији а којом одредбом је прописано да Пореска управа, ради обезбеђења наплате пореза и споредних пореских давања, после почетка поступка принудне наплате из новчаних средстава пореског обвезника на његовим рачунима на основу решења о принудној наплати, решењем установљава привремену меру обезбеђења наплате пореског потраживања у принудној наплати из новчаних средстава пореског обвезника.

Како је одредбом члана 270. став 1. Закона о општем управном поступку прописано да се у поступку административног извршења може изјавити жалба која се односи само на извршење, не могу се прихватити као основани ни наводи тужбе којима се указује на погрешан обрачун предметне пореске обавезе. Сагласно наведеној одредби тужилац је могао да оспорава законитост решења којим је обавеза утврђена само у поступку и роковима прописаним за изјављивање жалбе против тог решења, а не и у поступку извршења.

Са напред наведених разлога, налазећи да оспореним решењем није повређен закон на штету тужиоца, Врховни суд Србије је тужбу одбио као неосновану, одлучујући као у диспозитиву пресуде, на основу одредбе члана члана 41. став 2. Закона о управним споровима.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ СУДУ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ,

дана 23.08.2007. године, У. 1037/07

Записничар, Председник већа-судија,

Биљана Шундерић, с.р. Олга Ђуричић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

ИЈ