Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
У 517/07
26.09.2007. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Милене Саватић, председника већа, Наде Кљајевић и Катарине Манојловић – Андрић, чланова већа, са саветником Маријаном Тафра - Мирков, као записничарем, решавајући у управном спору по тужби тужиље АА, против решења Министарства финансија Републике Србије, Пореске управе, Регионални центар Крагујевац број 01-43102-1-00095/2006-3 од 30.08.2006. године, у предмету доприноса, у нејавној седници већа одржаној дана 26.09.2007. године, донео је

П Р Е С У Д У

Тужба СЕ ОДБИЈА.

О б р а з л о ж е њ е

Оспореним решењем одбијена је, као неоснована, жалба тужиље поднета против решења Министарства финансија Републике Србије, Пореске управе, Филијале Врњачка Бања број 3-414-1-13/11-2006 од 20.02.2006. године, којим је, ставом 1. диспозитива, по захтеву жалиље, одобрено понављање поступка окончано решењима првостепеног органа о утврђивању обавезе допиноса за социјално осигурање, ближе наведених у том ставу диспозитива решења. Ставом 2. диспозитива стављена су ван снаге решења првостепеног органа ближе наведена у тој тачци диспозитива, у делу обрачунатих доприноса за здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености, док су у делу обрачунатих доприноса за пензијско и инвалидско осигурање наведена решења остала на снази.

Тужиља тужбом оспорава законитост оспореног решења у делу којим је одбијена њена жалба на одлуку првостепеног органа и става 2. диспозитива, па предлаже да се поништи. Сматра да јој је првостепеним решењем неосновано утврђено задужење доприносима за пензијско осигурање јер је над предузећем "ББ" отворен стечајни поступак 2002. године по службеној дужности, чиме услед наступања правних последица отварања стечајног поступка, престаје обавеза плаћања доприноса за сва запослена лица.

Тужени орган, изјашњавајући се на наводе тужбе, у свом одговору, оспорио је ове у целини, те је остајући код разлога оспореног решења предложио да суд тужбу одбије као неосновану.

Након оцене навода тужбе, разлога оспореног решења, те одговора на тужбу, као и целокупних списа предмета ове управне ствари, а у смислу члана 39. став 1. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ" бр. 46/96), Врховни суд Србије је нашао да тужба није основана.

Правилно је, по оцени суда, тужени оспореним решењем, у поступку у коме није било повреда правила поступка од утицаја на решавање ове управне ствари, одбио жалбу као неосновану, исправно налазећи да је првостепени орган, решавајући по предлогу тужиље за понављање поступка, правилно одлучио када је предлог усвојио, те у поновљеном поступку решења првостепеног органа чије се понављање поступка предлогом тражи, ставио ван снаге у делу утврђене обавезе плаћања доприноса за здравствено осигурање и за случај незапослености, а оставио на снази у делу који се односи на обрачунати допринос за пензијско и инвалидско осигурање. За своју одлуку тужени је дао разлоге које, у свему за правилне, прихвата и овај суд.

Ово стога јер је обавеза плаћања предметног доприноса на страни тужиље утврђена по основу њеног власништва над предузећем "ББ", а сагласно одредби члана 12. став 1. тачка 1. и 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр.34/2003) према којима су осигураници самосталних делатности: лица која, у складу са законом, самостално обављају привредну или другу делатност, ако нису обавезно осигурана по основу запослења, те лица која су оснивачи односно чланови привредних друштава у складу са законом, који у њима раде без обзира да ли су у радном односу у привредном друштву чији су оснивач односно члан.

Суд је ценио и остале наводе тужбе којима се оспорава примена напред наведеног прописа са разлога отварања поступка стечаја над предузећем, па налази да ти наводи нису основани, јер чињеница отварања поступка стечаја, сама по себи, не значи да предузеће више не постоји, а у конкретном случају тужиља није поднела доказе да је предузеће чији је она оснивач, над којим је покренут поступак стечаја, брисано из регистра Привредног суда у Краљеву, у који је тужиљино предузеће уписано као привредни субјект.

Са напред изнетог, налазећи да оспореним решењем није повређен закон на штету тужиље, суд је тужбу одбио као неосновану, и на основу члана 41. став 2. Закона о управним споровима одлучио као у диспозитиву пресуде.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ СУДУ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ

Дана 26.09.2007. године, У. 517/07

Записничар, Председник већа-судија,

Маријана Тафра-Мирков, с.р. Милена Саватић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

РС