Врховни касациони суд је доставио захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу налазећи да присуство јавног тужиоца и браниоца окривљеног не би било од значаја за доношење одлуке, па их није обавестио о седници већа у смислу члана 488. став 2. ЗКП-а.

Врховни касациони суд је одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП-а, на којој је размотрио списе предмета, са решењима против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Бранилац окривљеног М.М., адвокат М.Т. у захтеву за заштиту законитости наводи да је Виши суд у Београду побијаним решењима повредио закон из члана 441. став 4. ЗКП-а и то одлуком о трошковима кривичног поступка тиме што је само делимично усвојио захтев браниоца окривљеног адвоката Д.Б. за накнаду трошкова кривичног поступка и истовремено одбио захтеве за накнаду трошкова остала два браниоца са образложењем да је законом прописано да у накнаду трошкова поступка улази и награда браниоца у случајевима када се окривљени ослободи од оптужбе и да награда није условљена утврђењем да она спада у нужне издатке окривљеног, те се истовремено оспорава закључак нижестепених судова да награда браниоца не спада у нужне издатке, а поготову имајући у виду сложеност и време трајања предметног кривичног поступка, што све указује на оправданост ангажовања три браниоца. У захтеву се истиче да је Виши суд у Београду наведеном одлуком на штету окривљеног повредио и члан 74. ЗКП-а који се односи на обавезну одбрану коју је било неопходно обезбедити у предметном кривичном поступку у складу са ставом 2. и 3. истог члана.

Из списа предмета произлази да је пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 256/13 од 06.06.2013. године уважењем жалбе окривљеног М.М. и његових бранилаца, адвоката М.Т., адвоката М.Ц. и адвоката М.Ј. преиначена пресуда Вишег суда у Београду К 325/12 од 13.09.2012. године, тако што је окривљени на основу члана 355. тачка 2. ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ-а и кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. КЗ-а којом пресудом је истовремено одлучено на основу члана 197. став 1. ЗКП-а да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава. По доношењу ове пресуде Виши суд у Београду је донео решење којим је делимично усвојио захтев браниоца окривљеног, адвоката Д.Б. за накнаду трошкова кривичног поступка и да се окривљеном исплати износ од 1.497.000,00 динара у смислу члана 265. став 1. ЗКП-а и важећој адвокатској Тарифи, будући да је окривљени заступан од стране адвоката, те је истовремено одбио као неосноване захтеве бранилаца окривљеног адвоката М.Ј. и адвоката М.Т., за накнаду трошкова кривичног поступка.

Надаље, одредбом члана 78. став 3. ЗКП-а прописано је да један окривљени може имати истовремено у поступку највише пет бранилаца, а да се сматра да је одбрана обезбеђена кад у поступку учествује један од бранилаца, те да одредба члана 265. став 1. ЗКП-а предвиђа да трошкови кривичног поступка из члана 261. став 2. тачке 1. до 6. тог Законика, нужни издаци окривљеног и нужни издаци, награда браниоца и пуномоћника (члана 103. став 3), као и награде вештака и стручног саветника падају на терет буџетских средстава суда када се обустави кривични поступак или се оптужба одбије или се окривљени ослободи од оптужбе, што ће се изрећи у решењу, односно пресуди.

Дакле, из цитираних одредби произлази да је одбрана окривљеног обезбеђена када у поступку учествује један од више бранилаца и да следствено томе трошкови кривичног поступка из члана 265. став 1. ЗКП-а, који падају на терет буџетских средстава суда, обухватају нужне издатке и награду само за једног браниоца. Самим тим, у ситуацији када окривљени за своју одбрану изабере више бранилаца, тада трошкове одбране - награду и нужне издатке сваког наредног браниоца треба да сноси сам окривљени, без обзира на исход поступка.

Из изнетих разлога, наводи захтева браниоца окривљеног да би награда и нужни издаци свих бранилаца требало да падају на терет буџетских средстава и да је Виши суд у Београду одлучујући на наведени начин повредио закон из члана 441. став 4. ЗКП-а и члана 74. ЗКП-а која се односи на обавезну одбрану окривљеног, су оцењени као неосновани.

Бранилац окривљеног у захтеву истиче да су побијана решења донета уз учињену битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП-а која се огледа у томе што је изрека првостепеног решења неразумљива и противречна образложењу те да ни првостепено ни другостепено решење не садрже разлоге о одлучним чињеницама. Међутим, наведена битна повреда одредаба кривичног поступка не представља разлог због којег окривљени преко браниоца може поднети захтев за заштиту законитости у смислу члана 485. став 4. ЗКП-а, због чега је захтев браниоца окривљеног у овом делу оцењен као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је поступајући на основу члана 30. став 1. Закона о уређењу судова и на основу члана 491. став 1. ЗКП-а и члана 487. став 1. тачка 2. ЗКП-а, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник,                                                                            Председник већа-судија,

Весна Веселиновић, с.р.                                                                        Јанко Лазаревић, с.р.