Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 бр.6712/2013 од 16.01.2014. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног З.Б. – адвоката З.В., а пресуда Другог основног суда у Београду К бр.96/13 од 25.10.2013. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног З.Б. – адвокат З.В., због повреде кривичног закона, не конкретизујући о којој се повреди ради, са предлогом да Врховни касациони суд укине побијане пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Врховни касациони суд је у седници већа, одржаној у смислу одредбе члана 487. став 1. ЗКП, након разматрања списа предмета и захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног, нашао да захтев ваља одбацити, обзиром да нема садржај прописан одредбом члана 484. ЗКП.

Одредбом члана 484. ЗКП, прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за подношење (члан 485. став 1. ЗКП), а да се у случају из члана 485. став 1. тач. 2. и 3. Законика мора доставити и одлука Уставног суда или Европског суда за људска права.

Када је у питању разлог за подношење захтева садржан у члану 485. став 1. тачка 1. ЗКП (повреда закона), неопходно је да захтев за заштиту законитости садржи конкретне разлоге, односно у захтеву се мора навести конкретна повреда закона за коју подносилац захтева сматра да је учињена, што у овом случају бранилац окривљеног З.Б. није навео.

Наиме, бранилац окривљеног је захтев поднео због повреде кривичног закона, међутим у образложењу није навео о којој се повреди тачно ради, већ је истакао да је окривљени у току целог поступка у својој одбрани указивао да је главни узрок предметне саобраћајне несреће квар у серво уређају камиона, из ког разлога није могао да окрене улево управљач возила, како не би дошло до контакта са возилом оштећеног које је долазило из супротног смера, те да је на ове околности предложио суочење вештака П.К. са сведоцима И.Ж. и Д.Ш., као и да се у својству сведока саслушају радници МУП-а који су вршили увиђај критичном приликом, али да су ови предлози од стране суда одбијени.

Дакле, у захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног ни описно, нити позивањем на одређену одредбу закона, не наводи која повреда закона је учињена у правноснажној пресуди, односно поступку који јој је претходио, тачније не наводи опредељен разлог за подношење захтева за заштиту законитости, већ полемише са утврђеним чињеничним стањем и указује на погрешну оцену доказа од стране првостепеног суда.

Како према одредби члана 489. став 1. ЗКП, Врховни касациони суд испитује правноснажну одлуку или поступак који је претходио њеном доношењу само у оквиру разлога (члан 485. став 1. ЗКП), дела и правца побијања који су истакнути у захтеву за заштиту законитости, имајући у виду да бранилац окривљеног у захтеву није определио конкретну повреду закона која је учињена пред првостепеним или апелационим судом, те да Врховни касациони суд није могао по службеној дужности испитивати о којој се повреди закона ради, то се о поднетом захтеву није могло мериторно одлучивати, већ је захтев браниоца окривљеног З.Б. одбачен на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 3. у вези са чланом 484. ЗКП, обзиром да нема законом прописан садржај.

Са свега изложеног, донета је одлука као у изреци.

Записничар-саветник                                                                                 Председник већа-судија

Снежана Меденица, с.р.                                                                            Невенка Важић, с.р.