На седници већа одржаној у смислу члана 490. ЗКП, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са решењима против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је основан.

Основано се захтевом за заштиту законитости, који је у смислу члана 441. став 4. ЗКП поднео бранилац окривљеног Ж.Г. указује да су доношењем побијаних правноснажних решења повређене одредбе кривичног поступка из члана 261. став 2. тачка 7. и члана 265. став 1. Законика о кривичном поступку.

Наиме, првостепени суд је изреком првостепеног решења утврдио трошкове кривичног поступка које је окривљени Ж.Г. имао у кривичном поступку пред Вишим судом у Београду, а у образложењу је навео који су то трошкови, и у ком износу и при том изнео закључак да трошкови на име превоза не представљају неопходне и нужне издатке браниоца и да је из тих разлога захтев браниоца окривљеног за накнаду трошкова у том делу неоснован.

Одредбом члана 261. став 2. тачка 7. ЗКП прописано је да трошкови кривичног поступка између осталог обухватају и нужне издатке браниоца, а према одредби члана 265. став 1. ЗКП када се донесе пресуда којом се оптужба одбија или се окривљени ослободи од оптужбе изрећи ће се у пресуди да трошкови кривичног поступка из члана 261. став 2. тачка 1. до 6. ЗКП, као и нужни издаци окривљеног и нужни издаци и награда браниоца и пуномоћника, падају на терет буџетских средстава суда.

Дакле, цитиране законске одредбе јасно праве разлику између награде и нужних издатака браниоца при чему и Тарифа о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката изричито под II у члану 5. и 6. прописује да адвокату припада накнада свих трошкова у вези са радом, а у IV поглављу и награду за рад адвоката, па је стога, по оцени овог суда, погрешан став првостепеног суда да трошкови превоза браниоца окривљеног не представљају неопходне и нужне издатке.

Поступајући на овај начин првостепени суд је повредио одредбу члана 265. став 1. у вези члана 261. став 2. тачка 7. ЗКП, јер побијаним решењем није прихватио да браниоцу окривљеног припада и накнада за превоз, што представља нужни издатак у вези са радом у смислу наведених одредби, и при томе је за овакву своју одлуку дао неприхватљиве разлоге да трошкови превоза не представљају неопходне и нужне издатке.

Одбијајући жалбу, браниоца окривљеног као неосновану и прихватајући из првостепеног решења изнете ставове, другостепени суд је својим решењем, такође, учинио повреду закона из члана 265. став 1. у вези члана 261. став 2. тачка 7. ЗКП, а на шта се основано указује у захтеву браниоца окривљеног.

Стога је Врховни касациони суд уважио захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног, укинуо побијана решења и предмет вратио на поновно одлучивање, у ком поступку ће суд отклонити повреде одредаба кривичног поступка на које је указано овом пресудом, с тим што ће на погодан начин утврдити висину трошкова превоза браниоца окривљеног и након тога донети закониту и правилну одлуку.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је сходно члану 492. став 1. тачка 1. ЗКП одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник                                                                                            За Председника већа-судија

Мила Ристић,с.р.                                                                                                     Веско Крстајић,с.р.