Разматрајући захтев за заштиту законитости на седници већа одржаној сходно одредбама члана 486. и 487. ЗКП, Врховни касациони суд је нашао да је захтев изјављен од овлашћених лица, благовремен и дозвољен.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу члана 488. став 1. ЗКП-а доставио јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа о којој није обавештавао јавног тужиоца и браниоце, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке. На седници већа Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудом против које је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости бранилаца окривљеног Г.Б. је неоснован.

Браниоци окривљеног Г.Б. у свом захтеву су навели да кривично дело за које је окривљени оглашен кривим, може бити извршено искључиво од стране одговорног лица у правном лицу, а да окривљени то својство није имао и да је била нужна примена дефиниције одговорног лица прописана Законом о изменама и допунама Кривичног законика (''Службени гласник РС'', број 121/12), чиме се указује на повреду из члана 439. тачка 2. КЗ. У захтеву браниоца се даље наводи да се у конкретној ситуацији ради и о пресуђеној ствари, будући да је пресудом Прекршајног суда у Нишу Пр бр.01-26097/10 од 27.01.2012. године оглашена кривом Т.Б. као одговорно лице у правном лицу и правно лице Ј. за прекршај из члана 112. ст. 1. и 2. тачка 5. у вези члана 63. Закона о порезу на добит предузећа, због истих радњи извршења због којих је окривљени Г.Б. оглашен кривим у овом кривичном поступку, а чиме се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1. ЗКП.

Изнете наводе захтева, Врховни касациони суд оцењује неоснованим. Наиме, наводе садржане у захтеву за заштиту законитости, бранилац окривљеног Г.Б. је истицао и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су сви жалбени наводи неосновани и у образложењу пресуде је дао јасне и довољне разлоге у погледу својства окривљеног у предузећу АД Ј. и његове одговорности за учињено кривично дело, као и да се у конкретној ситуацији не ради о пресуђеној ствари, које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

У захтеву за заштиту законитости бранилаца окривљеног Г.Б. указује се и да нижестепени судови у овој кривичноправној ствари нису утврдили постојање намере код окривљеног да порез утаји, да је окривљеном повређено људско право и слобода у поступку које је зајемчено Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода, и да му је повређено право на правично суђење. Међутим, будући да постојање намере за извршење кривичног дела код окривљеног представља чињенично питање, и не представља законски разлог у оквиру повреда набројаних у члану 485. став 4. ЗКП, због које би окривљени као овлашћено лице могао поднети захтев за заштиту законитости, а да браниоци окривљеног Г.Б. у смислу члана 484. нису доставили одлуку Уставног суда или Европског суда за људска права, Врховни касациони суд се у напред изнете наводе захтева за заштиту законитости бранилаца окривљеног Г.Б. није упуштао.

Из напред наведених разлога Врховни касациони суд је донео одлуку као у изреци на основу одредбе члана 491. ст. 1. и 2. ЗКП.

Записничар-саветник,                                                                                                                        Председник већа-судија,

Татјана Миленковић, с.р.                                                                                                                 Драгиша Ђорђевић, с.р.