Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У поступку доношења побијане пресуде нема битне повреде из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности.

Према утврђеним чињеницама тужени је основан 15.06.2006. године од стране више оснивача задругара који су наведени у решењу Агенције за привредне регистре од 30.06.2006. године, седиште задруге под називом Т. С. је у С. на адреси …. На име оснивачког улога задругари су платили сваки по 500,00 динара. На седници Управног одбора од 15.06.2006. године прихваћено је да задругари у складу са својим способностима и без накнаде обављају послове док задруга не почне да остварује добит као и да се задругари могу ангажовати на пословима задруге у складу са њеном делатношћу. Задруга је на овој адреси имала отворену продавницу сточне хране у којој је задругар М.Б. обављао послове продавца без закљученог уговора о раду и за свој рад у продавници добијао 10.000,00 динара месечно на руке, за једну годину му је исплаћен и регрес. Тужени је отворио продавницу 01.08.2006. године у кући тужиоца у Б., у улици …. У продавници се продавала сточна храна, семе и ђубриво, а послове продавца је обављао тужилац од 01.08.2006. године дакле од њеног отварања па до затварања продавнице 01.04.2009. године. У продавници је радио свакодневно од 07,00 до 20,00 часова осим у периоду од краја октобра до марта када је радно време било од 07,30 до 18,00 часова. Тужилац је свакодневно предавао пазар Л.М. или С.Г. који су долазили увече у продавницу, фискализација фискалне касе у овој продавници извршена је 08.12.2006. године. Уговор о раду са тужиоцем тужени није закључио. За цео наведени период тужиоцу није извршена ни једна исплата на име зараде. Тужени је са тужиоцем усмено договорио да се за тужиочев рад плаћа 20.000,00 динара месечно.

На утврђено чињенично стање правилно су нижестепени судови применили материјално право када су тужбени захтев тужиоца усвојили.

Одредбом члана 30. став 1. Закона о раду прописано је да се радни однос заснива уговором о раду, а одредбом члана 32. став 2. истог закона да ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду, сматра се да је засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.

У конкретном случају, тужилац је у периоду од 01.08.2006. године па до 01.04.2009. године у продавници радио свакодневно од 07,00 до 20,00 часова, свакодневно предавао пазар туженом и у продавници искључиво продавао производе туженог. Како је у току поступка утвђено да тужилац није био задругар туженог, а није био ни оснивач туженог, правилно су нижестепени судови закључили да је тужилац био у радном односу код туженог у периоду од 10.02.2007. до 01.04.2009. године, па наводи у ревизији о погрешној примени материјалног права нису основани.

Из утврђених чињеница произлази да је тужилац са туженим уговорио да му се месечно на име зараде плаћа 20.000,00 динара, те како тужени у наведеном периоду тужиоцу није исплатио зараду, то су правилно нижестепени судови обавезали туженог да тужиоцу за спорни период исплати месечно по 20.000,00 динара са законском затезном каматом. Из наведених разлога неосновано ревизијом тужени побија другостепену пресуду и у овом делу.

Врховни касациони суд је ценио и остале наводе у ревизији туженог па је нашао да су без утицаја на правилно донете одлуке нижестепених судова.

На основу одредбе члана 414. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Бранислава Апостоловић,с.р.