Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужени је изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија туженог неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу на неодређено време код туженог на пословима самосталног истраживача у Одељењу интелектуалне својине, Службе регистрације и регулативе у Центру за истраживање и развој. Управни одбор туженог је 13.11.2009. године донео програм решавања вишка запослених према коме је дошло до укидања радног места на коме је тужиља радила. У моменту доношења овог програма, тужиља се налазила на породиљском боловању. По решењу туженог од 17.11.2008. године тужиљи је одобрено породиљско боловање и одсуство због неге детета у укупном трајању од две године. Ово боловање тужиља је отпочела 18.10.2008. године закључно са 18.10.2010. године. По наведеном решењу тужиља је била дужна да се јави на рад 19.10.2010. године. Тог дана (19.10.2010. године) тужиља се јавила на рад код туженог али је том приликом доставила потврду о привременој спречености за рад издату од стране педијатра почев од 19.10.2010. године. Наведеног дана тужиља је одбила пријем решења о престанку радног односа туженог од 19.10.2010. године по коме јој престаје радни однос на основу члана 179. тачка 9. Закона о раду (технолошки вишак). Тужиљи је исплаћена отпремнина. Комисија која одобрава посебну негу детета формирана је 13.10.2010. године, а отпочела је са радом 22.10.2010. године ког дана се тужиља са дететом јавила комисији. Тада јој је на основу оцене лекарске комисије одобрено боловање за посебну негу детета за још три месеца од 19.10.2010. године до 18.01.2011. године. Тужиља је наведену документацију препорученом поштом доставила туженом 26.10.2010. године. На овакав начин тужиља је комуницирала са туженим јер је 25.10.2010. године враћена од стране портира туженог са образложењем да јој је 19.10.2010. године престао радни однос. По разматрању послате документације, тужени је обавестио тужиљу да решење о отказу остаје на снази.

Код овако утврђеног чињеничног стања правилно је примењено материјално право када је поништено решење о отказу, обавезан тужени да тужиљу врати на рад и распореди је на послове и радне задатке који одговарају стручној спреми, знању и способностима, а одбио захтев туженог да исплати накнаду штете у износу од шест зарада уместо враћања на рад.

Према члану 157. Закона о раду критеријум за утврђивање вишка запослених не може да буде одсуствовање са рада због привремене спречености за рад, трудноће, породиљског одсуства, неге детета и посебне неге детета. По члану 183. став 1. тачка 2. истог закона оправданим разлогом за отказ уговора о раду у смислу члана 179. овог закона не сматра се коришћење породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета. По члану 187. став 1. Закона о раду, послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета.

Имајући у виду цитиране законске одредбе и забрану отпуштања у стадијуму породиљског одсуства или одсуства ради неге или посебне неге детета, што је тужени управо супротно овим одредбама учинио, имајући у виду датум отварања боловања, трајање породиљског одсуства и привремену спреченост за рад због неге детета, правилно су нижестепени судови применили материјално право и поништили решење о отказу. Последица поништаја наведене одлуке, како то правилно закључује другостепени суд је реинтеграција тужиље, због чега је првостепена пресуда преиначена и тужени обавезан да тужиљу врати на рад и распореди на послове у складу са њеном стручном спремом, знању и способностима (члан 191. став 1. Закона о раду).

Супротно ревизијским наводима, правилно је одбијен захтев туженог којим је тражио да уместо враћања на рад тужиљи исплати одређени новчани износ. Наиме, чланом 191. став 5. Закона о раду, прописано је да овакву одлуку суд може донети и на захтев послодавца ако постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа, уз уважавање свих околности и интереса обе уговорне стране није могућ, с тим да се накнада штете запосленом досуђује у двоструком износу од износа који се утврђује у складу са ставом 4. овог закона.

У овом случају, тужени је донео решење о отказу уговора о раду тужиљи као технолошком вишку, а не из неког другог разлога који би указивао да наставак радног односа између ове две стране није могућ, нити је на ту околност доставио доказе, због чега је овако постављен захтев правилно одбијен.

На основу члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа судија

Љубица Милутиновић,с.р.