На основу члана 264. у вези са чланом 261. и чланом 262. ЗКП, окривљени су обавезани да плате трошкове кривичног поступка, чији ће износ бити утврђен посебним решењем у смислу члана 262. став 2. ЗКП, а на основу члана 258. став 1. и став 4. ЗКП, оштећени Ј.Р. је упућен на парнични поступак ради остваривања имовинско правног захтева.

Пресудом Вишег суда у Сремској Митровици 1Кж1 бр.160/15 од 06.10.2015. године, одбијене су као неосноване жалбе браниоца окривљеног Љ.М.– адвоката С.Д. и браниоца окривљеног Г.А. - адвоката В.А., а пресуда Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К бр. 430/12 од 28.04.2015. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног Љ.М. – адвокат С.Д., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1. и став 2. ЗКП, не наводећи конкретно о којој повреди се ради, са предлогом да Врховни касациони суд своју одлуку донесе у смислу члана 492. ЗКП.

Врховни касациони суд је у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 487. став 1. ЗКП, након разматрања списа предмета и навода захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног, нашао:

Захтев је недозвољен.

Одредбом члана 484. Законика о кривичном поступку, прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за његово подношење (члан 485. став 1. ЗКП).

Када се захтев подноси због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1. ЗКП), окривљени преко свог браниоца, а и сам бранилац који у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 71. тачка 5. ЗКП), такав захтев може поднети само из разлога прописаних одредбом члана 485. став 4. ЗКП, дакле због повреда одредаба члана 74, члана 438. став 1. тач. 1. и 4. и тачка 7. до 10. и став 2. тачка 1, члан 439. тачка 1. до 3. и члан 441. ст. 3. и 4. ЗКП, учињених у поступку пред првостепеним и пред апелационим судом.

При томе, обавеза навођења разлога за подношење захтева због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1. ЗКП), подразумева не само формално означавање о којој повреди закона се ради, већ и указивање на то у чему се она састоји.

У конкретном случају, бранилац окривљеног Љ.М. – адвокат С.Д., као разлог за подношење захтева за заштиту законитости истиче повреду закона из члана 485. став 1. тачка 1. и 2. ЗКП, при чему само формално означава ову повреду, због које је подношење захтева дозвољено, међутим не конкретизује у чему се ова повреда састоји, док у образложењу захтева указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање истицањем да у току доказног поступка нису изведени докази који би указивали да је окривљени Љ.М. извршио предметно кривично дело и да ниједан сведок није потврдио његово учешће у било каквој тучи критичном приликом, која повреда сходно одредби члана 485. став 4. ЗКП, није предвиђена као дозвољени законски разлог за подношење захтева за заштиту законитости од стране окривљеног, односно његовог браниоца, а због повреде закона.

Како је, према томе, у поднетом захтеву само формално означена повреда закона због које је подношење захтева дозвољено, а суштински се указује на недозвољне разлоге за подношење овог ванредног правног лека, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног Љ.М. одбацио као недозвољен, на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2. у вези са чланом 485. став 4. ЗКП.

Записничар-саветник                                                                               Председник већа-судија

Снежана Меденица, с.р.                                                                          Невенка Важић, с.р.