Пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1 788/15 од 23.12.2015. године, усвајањем жалбе Вишег јавног тужиоца у Врању преиначена је пресуда Вишег суда у Врању К 64/14 од 09.04.2015. године у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што је Апелациони суд у Нишу окривљеном Ч.А. за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ за које је првостепеном пресудом оглашен кривим утврдио казну затвора у трајању од 1 године, за кривично дело послуга из члана 365. КЗ за које је првостепеном пресудом оглашен кривим утврдио казну затвора у трајању од 10 месеци, па га је осудио на јединствену казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци у коју му се урачунава време проведено у притвору од 30.10.2006. године до 24.11.2006. године, док је жалба браниоца окривљеног као неоснована одбијена и пресуда Вишег суда у Врању К 64/14 од 09.04.2015.године у непреиначеном делу је потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног Ч.А., адвокат М.Д. због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1. ЗКП у вези члана 438. став 1. тачка 5. ЗКП, члана 309. став 5. ЗКП и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде преиначи тако што ће према окривљеном на основу одредбе члана 422. тачка 3. ЗКП одбити оптужбу, односно да исте укине и предмет врати Апелационом суду у Нишу на поновно одлучивање пред измењеним већем.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу одредбе члана 488. став 1. ЗКП доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа сходно одредби члана 490. ЗКП, о којој, у смислу одредбе члана 488. став 2. ЗКП није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Ч.А., адвоката М.Д. је неоснован.

Бранилац окривљеног Ч.А. побијајући правноснажне пресуде због повреде закона, не указује конкретно ни на једну повреду закона из члана 485. став 4. ЗКП због које је подношење захтева за заштиту законитости дозвољено окривљеном, преко браниоца, а из образложења захтева и навода да окривљени није могао бити оглашен кривим због продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ будући да није могао имати својство одговорног лица, нити да је могао бити одговоран за фактичко обављање послова у својству одговорног лица, обзиром да је таква одговорност била предвиђена тек изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“ бр. 112/13), дакле, након што је окривљеном оптужним актом јавног тужиоца стављено на терет да је предметне инкриминисане кривично- правне радње у питању предузео током 2006. године, те да, сходно одредби члана 5. став 2. КЗ суд управо због тога што је окривљеном стављено на терет да је предметне радње предузео током 2006. године није могао применити одредбу члана 61. став 5. КЗ (којом је прописано да ако продужено кривично дело обухвата више кривичних дела чије је битно обележје одређени новчани износ, сматраће се да је продуженим кривичним делом остварен збир износа остварених појединачним делима а уколико је то обухваћено јединственим умишљајем учиниоца), обзиром да ни из једне радње за коју је окривљени изреком под тачком један правноснажне пресуде оглашен кривим не произилази да је исти себи прибавио противправну имовинску корист која прелази износ од 450.000,00 динара због чега би се у конркетном случају у радњама окривљеног евентуално стекла законска обележја кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 1. у вези члана 61. КЗ у односу на које је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, по оцени Врховног касационог суда, произилази да захтев подноси због повреде закона из члана 439. тачка 1. ЗКП.

Изнете наводе захтева Врховни касациони суд оцењује неоснованим.

Наиме, наводе садржане у захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног истицао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и на страни четири пасус трећи, страни пет последњи пасус и страни шест пасус први образложења побијане пресуде је дао јасне и довољне разлоге о томе да се у радњама овог окривљеног описаног под тачком један изреке правноснажне пресуде стичу сви субјективни и објективни елементи бића продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ у односу на које није наступила застарелост кривичног гоњења, које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

Како битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 5. ЗКП, из члана 438. став 1. тачка 11. ЗКП и из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП, као ни повреда одредбе члана 309. став 5. ЗКП на које бранилац окривљеног Ч.А. у захтеву за заштиту законитости указује не представљају законске разлоге у оквиру повреда таксативно набројаних у члану 485. став 4. ЗКП, због којих окривљени, преко свог браниоца може поднети захтев за заштиту законитости, Врховни касациони суд се у ове навода захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Ч.Н. није упуштао.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 491. став 1. и 2. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                              Председник већа-судија

Јелена Петковић-Милојковић,с.р.                                                                                     Драгиша Ђорђевић,с.р.