Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог по уговору о раду од 01.11.2010. године и анексу тог уговора од 24.11.2011. године, све до 16.12.2013. године, када јој је побијаним решењем престао радни однос отказом уговора о раду. Према изнетим разлозима, тужиљи је стављено на терет да је узимала робу од послодавца на вересију иако је то забрањено и да је била дужна да пријави сваку уочену неправилност у пословању и свако непрописно понашање од стране колега, јер се прикривање чињеница третира као повреда радне обавезе. Поред тога, стављено јој је на терет да је допринела настанку финансијског мањка, односно материјалној штети у периоду од пописа 10. и 11.11.2012. године и пописа који је извршен 12.10. и 13.10.2013. године у износу од 1.442.787,12 динара и у периоду од 12.10. до 13.10.2013. године до пописа који је извршен 16. и 17.11.2013. године узносу од 166.411,75 динара. Иначе, тужиља је обављала послове касира - продавца у С. у М.. Робу је издавала купцима уз фискални рачун, а повремено у 2012. години и једном приликом у 2013. години узимала је робу на вересију, коју је накнадно платила, а фискални рачун приказала пословођи. Такође је утврђено да цигарете и другу робу није издавала без фискалног рачуна, да је имала сазнања да и други радници повремено узимају робу на вересију, с`тим да је накнадно плате, при чему се о тој роби узетој на одложено плаћање водила евиденција. Тужени је тужиљи доставио упозорење на постојање отказних разлога - повреда радних обавеза које се састоје у неблаговременом, несавесном и немарном извршавању радних обавеза, злоупотреби положаја и прекорачењу овлашћења, прикривању извршене повреде радне обавезе од стране радника или одговорног руководиоца и проузроковању материјалне штете услед непажње или намерно. У упозорењу и побијаном решењу примењен је члан 126. Правилника о раду туженог и одговарајуће одредбе уговора о раду, што представља отказни разлог из чл. 179. став 1. тачка 2. Закона о раду.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално право када су закључили да је тужиљи незаконито престао радни однос отказом уговора о раду и обавезали туженог да тужиљу реинтегрише.

Форма и садржина решења о отказу о раду прописани су чланом 185. став 1. Закона о раду. Решење о отказу доноси се у писаном облику и обавезно садржи образложење и поуку о правном леку, што је прописано и чланом 193. став 1. овог закона. Имајући у виду да решење о отказу уговора о раду има карактер формалног акта, у ситуацији када се запосленом отказује уговор о раду због учињене повреде радне обавезе, такав акт мора да садржи конкретну радњу која образује отказни разлог, како у погледу начина, тако и у погледу времена и места извршења. У овом случају, тужиљи је стављено на терет неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних обавеза, злоупотреба положаја, прекорачење овлашћења, прикривање извршене повреде радне обавезе од стране других радника и проузроковање материјалне штете услед непажње или намерно. Међутим, у побијаном решењу тужени јесте навео извештај инвентарске комисије, којом је утврђен мањак у пословању, али не и конкретне радње које је тужиља предузела или пропустила да предузме, како би спречила настанак тог мањка. Притом, побијано решење не садржи ни конкретно време извршења повреда радних обавеза.

У ревизији туженог понављају се жалбени наводи, које је другостепени суд правилно оценио. Ревизијски наводи којима се објашњава како је дошло до повреде радне обавезе нису од утицаја на другачију одлуку, имајући у виду да је тужени, као послодавац, пропустио да законито спроведе поступак утврђивања одговорности тужиље, због чега је материјално право правилно примењено, када је побијано решење туженог поништено као незаконито.

Правна последица незаконите одлуке о отказу уговора о раду је реинтеграција запосленог, о чему је правилно одлучено применом чл. 191. став 1. Закона о раду.

На основу чл. 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Предраг Трифуновић, с.р.