Тужени је поднео одговор на ревизију.

Врховни касациони суд, решењем Рев2 1212/2015 од 09.07.2015. године, вратио је списе П1 717/14, Основном суду у Аранђеловцу, преко Апелационог суда у Крагујевцу, ради отклањања процесног недостатка.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, у побијаном делу, на основу члана 399. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 125/04, 111/09, 36/11 и 53/13-УС), који се примењује на основу одредбе члана 506. став 1. важећег Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), па је утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку пред нижестепеним судовима није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, на основу члана 399. ЗПП. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана, на коју се у ревизији указује, с обзиром на то да побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, већ садрже јасне и логичне разлоге у погледу битних чињеница, који нису у противречности са чињеничним стањем.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог од 1996. године у правној служби, а на основу уговора о раду од 02.06.2006. године, на радном месту референта писарнице на неодређено време. Оспореним решењем туженог од 01.08.2011. године, тужиљи је престао радни однос код туженог, отказом уговора о раду, од 22.06.2006. године, као и анекса уговора о раду од 08.07.2007. године и до 01.09.2008. године, због престанка потребе за обављањем послова, на основу члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду. Тужени је претходно 21.04.2011. године, донео Правилник о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова, којим су брисани послови у Сектору људских ресурса – РЈ Општи послови и између осталог наведено да се бришу послови „референт писарнице“. Дана 23.06.2011. године, тужени је донео Предлог програма за решавање вишка запослених, чији је саставни део листинг структуре запослених чији су послови брисани, међу којима је посао тужиље. Наведени предлог програма је достављен Националној служби за запошљавање и Синдикалној организацији туженог, која је била против наведеног предлога програма. Тужени је 18.07.2011. године, донео Програм решавања вишка запослених, у коме је наведено да запосленима који се проглашавају вишком није могуће обезбедити ни једно од права из одредбе члана 155. став 1. тачка 5. Закона о раду, тако да свима престаје радни однос код туженог, у смислу члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, уз претходну исплату отпремнине. У прилогу наведеног програма, на страни 1, под редним бројем 10, наведена је тужиља као запослени радник чији су послови брисани. Саставни део програма је и табеларни приказ структуре запослених чији су послови брисани, где је наведено да се бришу послови „референт писарнице“. Судови су на основу вештачења од стране вештака економске и финансијске струке утврдили да је тужиљи на основу обрачуна према одредбама Колективног уговора више исплаћене отпремнине за 52.658,84 динара, више него да је обрачун вршен према одредбама Закона о раду.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је правилно применио материјално право, када је преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован примарни тужбени захтев тужиље, којим је тражила поништај као незаконитог оспореног решења о престанку радног односа отказом уговора о раду, као и да се врати на рад на пословима који одговарају њеном степену и врсти стручне спреме и радној способности.

Према томе, како су Правилником о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова код туженог од 21.04.2011. године, брисани послови „референт писарнице“ на којима је била радно ангажована тужиља, постојао је оправдани разлог за престанак радног односа тужиљи код туженог, отказом уговора о раду, услед престанка потребе за обављањем њеног посла, у смислу одредбе члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду („Сл. гласник РС“, број 24/05, 61/05 и 54/09), имајући у виду и да је тужени исплатио тужиљи отпремнину пре престанка радног односа, то су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

При томе, није неопходно даље детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, кад се даљим образлагањем пресуде не би постигло ново тумачење права, већ се тужиља као ревидент упућује на образложење побијане пресуде, да се непотребно не би понављало, на основу одредбе члана 405. став 2. ЗПП.

У преосталом делу, ревизијом се указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што није дозвољен разлог за изјављивање ревизије, на основу одредбе члана 398. став 2. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 405. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Mиломир Николић,с.р.