Ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП на коју се у поступку по ревизији пази по службеној дужности. У нижестепеним решењима дати су разлози о свим одлучним чињеницама, који нису међусобно нејасни ни противречни, па се неосновано у ревизији тужени позива на повреду члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку.

Према стању у списима пресудом на основу одрицања Општинског суда у Кули П1 1416/06 од 10.01.2007.године одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој исплати зараду и других накнада из радног односа. Ова пресуда донета је на основу члана 377. ЗПП, јер је тужиља поднеском достављеним суду дана 09.01.2007.године повука тужбу уз одрицање од тужбеног захтева. Тужиља је са туженим закључила уговор о вансудском поравнању којим се одрекла свих новчаних потраживања према туженом на име зараде која је била предмет тужбеног захтева у том спору и преузела обавезу да ће се одрећи постављеног тужбеног захтева уз престанак радног односа код туженог на дан потписивања уговора о вансудском поравнању. (Уговор о вансудском поравнању). Тужиља је дана 12.03.2015.године поднела предлог за понављање поступка из разлога прописаних чланом 422. став 1. тачка 11. Закона о парничном поступку. За разлог за понављање поступка сазнала је дана 18.02.2015.године, односно за одлуку по Уставној жалби М.С. Уставни суд Републике Србије утврдио је својом одлуком Уж бр. 6784/12 дана 12.11.2014.године повреду права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и правичну накнаду за рад зајемчену чланом 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, те је предмет наведеног тужбеног захтева утврдио апсолутну ништавност тачке 3. уговора о вансудском поравнању закљученог између подносиоца уставне жалбе С.М. и послодавца АД Ђ.С. дана 23.03.2010.године, те и поступак по уставној жалби Ј.Б., је Уставни суд Републике Србије својом одлуком Уж бр. 2524/2009 од 22.02.2012.године утврдио повреду права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и правичну накнаду утврђене наведеним одредбама Устава Републике Србије и постављено питање важења уговора о вансудском поравнању закљученог дана 29.01.2007.године између М.С. и туженог послодавца АД Ђ.С.. Сматра да се наведеним одлукама Уставног суда налази у истој чињеничној и правној ситуацији и да су претходно означене одлуке Уставног суда биле у ранијем поступку употребљене, биле би од утицаја за доношење повољније одлуке за тужиљу, односно суд не би донео пресуду на основу одрицања применом члана 377. став 3. Закона о парничном поступку, јер се ради о захтеву којима странке не могу располагати (члан 3. став 3. ЗПП). Тачније у корпусу права на рад прописаних чланом 60. став 3. Устава Републике Србије налази се и право на новчану накнаду за рад и правну заштиту за случај престанка радног односа које се нико не може одрећи. Уз предлог приложене су и фотокопије наведених одлука Уставног суда Републике Србије на које се тужиља позвала.

Тужени је поднео одговор на предлог за понављање поступка у коме је навео да наводи из одлуке Уставног суда не могу имати правно дејство према тужиљи у овом предмету, јер се тужиља не налази у истој правној и чињеничној ситуацији као подносилац уставне жалбе Б.Ј. и М.С., јер је за тужиљу донета пресуда на основу одрицања, те да се тужиља потписивањем уговора о вансудском поравнању са туженим није одрекла својих права потраживања од туженог зајемчених чланом 60. став 4. Устава, већ је тужиља одустала од својих новчаних потраживања на основу одрицања, због чега је и донета наведена пресуда на основу одрицања, а не на основу расправљања пред судом. Из наведених разлога предложио је да се предлог тужиље за понављање поступка одбије као неоснован.

Одредбом члана 422. став 1. тачка 11. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС2 бр. 125/04 ...111/09) прописано је да поступак који је одлуком суда правноснажно завршен може се по предлогу странке поновити, ако је у поступку по уставној жалби, Уставни суд утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчених Уставом у парничном поступку.

Према члану 87. Закона о Уставном суду, ако је појединачним актом или радњом повређено или ускраћено Уставом зајемчено људско или мањинско право или слобода више лица, а само неки од њих су поднели уставну жалбу, одлука Уставног суда односи се и на лица која нису поднела уставну жалбу ако се налазе у истој правној ситуацији.

По оцени Врховног касационог суда правилан је закључак нижестепнеих судова да су били испуњени услови да се дозволи понављање правноснажно окончаног поступка применом члана 422. став 1. тачка 11. Закона о парничном поступку. Тужиља се налази у истој чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе Ј.Б., по чијој уставној жалби је Уставни суд Републике Србије утврдио да је пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1 914/09 од 26.10.2009.године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, због чега је поништена ова пресуда и наложено надлежном суду да одлучи о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Кули П1 1347/06 од 10.06.2008.године. Ј.Б. и тужиља у овом спору тражили су својим тужбама исплату истоврсних новчаних потраживања по основу рада код туженог (регреса, разлике зараде, пореза и доприноса). Тужиља се одрекла тужбеног захтева што је имало за последицу доношење пресуде на основу одрицања применом члана 377. ЗПП и одбијен је тужбени захтев у овом спору. Као и подносилац уставне жалбе и тужиља је закључила уговор о вансудском поравнању са истим послодавцем. У тој ситуацији чињеница што се тужиља одрекла тужбеног захтева у овом спору не значи да је тужиља у другачијој правној ситуацији у односу на подносиоца уставне жалбе. Одрицање као располагање субјективним правом по својој правној природи се односи и на правни посао и на процесну радњу. Доношењем пресуде на основу одрицања суд је поступио супротно члану 3. став 3. Закона о парничном поступку, јер је дозвољено располагање странака супротно члану 60. став 4. Устава Републике Србије. Забрана доношења пресуде на основу одрицања из члана 337. став 3. Закона о парничном поступку односи се на захтев којим странке не могу располагати-располагање странака које је у супротности са принудним прописима и јавним поретком и правилима морала.

Како се тужиља у овом спору налази у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе, а одлука Уставног суда донета у поступку по уставној жалби подносиоца Б.Ј. има правно дејство и према тужиљи, па су нижестепени судови правилно дозволили понављање поступка окончаног правноснажном пресудом донетом у овом спору и ту одлуку укинули применом члана 428. став 2. Закона о парничном поступку.

Ревизијом туженог у претежном делу се понављају жалбени наводи који су били предмет правилне оцене другостепеног суда које прихвата и Врховни касациони суд.

На основу члана 412. став 4. а у вези члана 405. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Снежана Андрејевић, с.р.