Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 бр.323/18 од 25.04.2018. године одбијене су као неосноване жалбе Основног јавног тужиоца у Шапцу и браниоца окривљеног АА, па је пресуда Основног суда у Шапцу, судска јединица у Богатићу К бр.222/16 од 29.11.2017. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА, адвокат Јован Вукчевић, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, и повреде закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде укине и предмет врати на поновну одлуку органу поступка или да побијане одлуке преиначи у целини и окривљеног ослободи од оптужбе да је учинио кривично дело превара из члана 208. став 4. у вези става 1. КЗ.

Разматрајући захтев за заштиту законитости, на седници већа одржаној сходно одредбама члана 487. и 488. ЗКП, Врховни касациони суд је нашао да је захтев изјављен од овлашћеног лица, благовремен и дозвољен.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу члана 488. став 1. ЗКП доставио јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа о којој није обавештавао јавног тужиоца и браниоца, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношења одлуке. На седници већа Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА је неоснован.

Бранилац окривљеног АА у захтеву наводи да на страни окривљеног у конкретном случају не постоји преварна намера, да се између окривљеног и оштећеног води парнични поступак управо због утврђивања тачне висине дуговања и да је према изведеним доказима неспорно утврђено, да будући да преварне намере нема, нема ни кривичног дела преваре, па је побијаним пресудама учињена повреда закона из члана 439. став 1. ЗКП на штету окривљеног АА.

Одредбом члана 208. став 1. КЗ, прописано је да ко у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист, доведе кога лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме га наведе да овај на штету своје или туђе имовине нешто учини или не учини казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном, а ставом 4. истог члана прописано је да ако је делом из става 1. и 2. овог члана прибављена имовинска корист или нанета штета у износу који прелази износ од 1.500.000,00 динара учинилац ће се казнити затвором од две до десет година и новчаном казном.

Из изреке првостепене пресуде у односу на коју је поднет захтев за заштиту законитости произилази да је окривљени АА кривично дело преваре из члана 208. став 4. у вези става 1. КЗ извршио у време и на месту ближе описано у изреци те пресуде, у урачунљивом стању, свестан свог дела и хтео је његово извршење у намери да себи прибави противправну имовинску корист лажним приказивањем чињеница довео у заблуду оштећеног ББ да на штету своје имовине нешто учини, тако што је као директор и власник Д.О.О. „ВВ“ уверавао оштећеног који се као пољопривредни произвођач бавио товом веће количине свиња, да му утовљене свиње прода, а да ће он исте платити у року од 15 дана од дана преузимања, а када након два откупа товне свиње није платио оштећеном, објашњавајући му притом да њему месаре из ..., ... и ..., којима је продао месо од локалних свиња у облику полутки, нису исплатили купопродајну цену, обећао да ће купопродајну цену оштећеном исплатити од кредита чију реализацију ускоро очекује, а коју ће добити ради изградње кланице, под условом да му оштећени настави и даље да испоручује товне свиње да не би дошло до прекида промета, па је оштећени верујући окривљеном наставио са испоруком товних свиња, тако да га је окриљени одржавао у заблуди и приликом откупа исплаћивао само незнатну количину цене у износу од 1.045.134,00 динара, док је за преузету количину свиња остао дужан новчани износ од 4.946.336,44 динара, који никад није имао намеру да исплату, већ му је намера била да на напред описани начин одржавајући у заблуди оштећеног превари.

По налажењу Врховног касационог суда, неосновани су наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, да се у радњама окривљеног не стичу сви битни елементи кривичног дела преваре из члана 208. став 4. у вези става 1. КЗ, обзиром да су сви субјективни и објективни елементи наведеног кривичног дела јасно описани у изреци првостепене пресуде – довођење у заблуду оштећеног, одржавање у заблуди у циљу да оштећени на штету своје имовине нешто учини, из чега недвосмислено произилази преварна намера окривљеног, па су наводи захтева за заштиту законитости којима се указује супротно од стране овога суда оцењени као неосновани.

Врховни касациони суд се није упуштао у оцени истакнуте битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, обзиром да је иста образложена на начин да је окривљеном повређено право на одбрану у смислу недостатка времена да се упозна са допуном налаза вештака који се налазио у списима само седам дана пре закључења главног претреса и који је предат окривљеном и браниоцу на самом главном претресу када је донета и пресуда, обзиром да на овакав начин истакнута повреда закона којом се не оспорава законитост доказа већ указује на повреду права на одбрану не представља законом дозвољен разлог због кога је окривљеном и његовом браниоцу у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП дозвољено подношење захтева за заштиту законитости.

Из напред наведених разлога, донета је одлука као у изреци на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП.

Записничар-саветник,                                                                                                                          Председник већа-судија,

Татјана Миленковић,с.р.                                                                                                                     Зоран Таталовић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић