Против правноснажне другостепене пресуде тужилац је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, на основу члана 403. став 2. тачка 2. и члана 404. став 1 ЗПП.

Тужени је дао одговор на ревизију са предлогом да се иста одбије, а тужилац обавеже да туженом накнади трошкове на име састава одговора на ревизију од 18.000,00 динара, као и судску таксу.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 55/14) па је утврдио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код туженог на неодређено време на пословима руковаоца багера ... и на машини на дробиличном постројењу, а његова зарада за пуно радно време према уговору о раду износила је 990 бодова, а према анексу уговора о раду 1029 бодова. Правилником о раду код туженог посао који тужилац обавља вреднован је коефицијентом 1,45, док су његове зараде приликом обрачуна у спорном периоду вредноване коефицијентом 1,47, али није утврђена основна зарада, нити је дефинисан начин њеног утврђивања, осим што је прописано да зарада са коефицијентом 1 вреди 700 бодова, што су послови најниже вредности, док се најсложенији послови вреднују са 1540 бодова, односно коефицијентом 2,20. Овим Правилником је предвиђено право на увећану зараду од 110% за рад у дане празника који су нерадни дани и 26% за ноћни и сменски рад, као и за прековремени рад ако он није вреднован при утврђивању основне зараде.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му исплати мање обрачунату зараду и накнаду зараде за период од 01.04.2014. године до 30.04.2015. године, по основу члана 52. Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала (''Службени гласник РС'' бр. 15/12), који је био у примени до 29.03.2014. године и члана 34. Посебног колективног уговора за делатност путне привреде (''Службени гласник РС'' бр. 3/15), који се примењивао од 22.01.2015. године. По оцени првостепеног суда тужени је у спорном периоду исплату зараде тужиоцу вршио одређивањем мање цене рада од цене рада која би му припадала према наведеним посебним колективним уговорима, па су самим тим исплате које зависе од основне зараде вршене у мањим износима од припадајућих.

Правилно је у побијаном делу другостепене пресуде примењено материјално право када је првостепена пресуда делимично преиначена и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да се тужени обавеже да му исплати мање исплаћену зараду и накнаду зараде за период од 01.04.2014. године до 31.01.2015. године, као и да му на ове износе уплати доприносе обавезног осигурања надлежним фондовима.

У наведеном периоду није могла бити примењена одредба члана 52. Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала, којим је било прописано да се основна зарада добија множењем коефицијента посла и износа основне зараде за најједноставнији рад код послодавца, који се за коефицијент 1 уговара у висини минималне зараде увећане за припадајуће порезе и доприносе, јер је овај колективни уговор престао да важи пре тог периода. У спорном периоду је зарада тужиоцу исплаћивана у складу са уговором о раду, према цени рада коју је утврђивао директор туженог и била је већа од минималне зараде. Није се примењивао ни један од посебних колективних уговора којима је утврђена висина цене рада која није била прописана ни Правилником о раду код туженог, из чега произилази да тужиоцу не припада тражена разлика зараде и осталих примања.

Супротно ревизијским наводима, у поступку је утврђено да је тужиоцу у спорном периоду исплаћивана укупна зарада која је била виша од минималне зараде прописане одредбом члана 111. Закона о раду, па се ревизијом неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Захтев туженог за накнаду трошкова састава одговора на ревизију од стране адвоката је одбијен, на основу члана 154. став 1. ЗПП, јер се не ради о трошковима потребним ради вођења ове парнице.

Председник већа – судија

Предраг Трифуновић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић