Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Jасминке Станојевић, председника већа, Споменке Зарић, Бисерке Живановић, Бранислава Босиљковића и Зоране Делибашић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Александар Остојин, адвокат из ..., против тужених ''ББ'' а.д., са седиштем у ..., чији је пуномоћник Весна Станимировић, адвокат из ... и ''ВВ'' а.д., са седиштем у ..., ради исплате, одлучујући о ревизији тужене ''ББ'' а.д., изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 353/2019 од 11.02.2019. године, у седници одржаној 05.06.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене ''ББ'' а.д., ..., изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 353/2019 од 11.02.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена, ревизија тужене ''ББ'' АД, ..., изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 353/2019 од 11.02.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зрењанину П1 201/2018 од 27.11.2018. године, усвојен је тужбени захтев и обавезани тужени да тужиоцу солидарно исплате накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, са законском затезном каматом, како је изреком наведено, за период од 06.02.2015. године до 01.09.2015. године, као и да у корист тужиоца уплати доприносе надлежним фондовима и накнаде тужиоцу трошкове поступка у износу од 44.778,00 динара, са затезном каматом од извршности до исплате.

Апелациони суд у Новом Саду је пресудом Гж1 353/2019 од 11.02.2019. године, одбио жалбе тужених и потврдио првостепену пресуду.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена ''ББ'' а.д. ..., је преко пуномоћника благовремено изјавила ревизију из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14), а којом је прописано да се посебна ревизија може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије, Врховни касациони суд цени у већу од пет судија, како је прописано ставом 2. наведене законске одредбе.

Побијана другостепена пресуда донета је у складу са правним схватањем Врховног касационог суда о правним питањима на која се ревизијом указује, а тичу се, у суштини, права запослених на исплату топлог оброка и регреса и одговорности послодавца претходника и следбеника када је дошло до промене послодаваца, услед статусних промена. Наиме, схватање Врховног касационог суда о правним питањима на која се ревизијом указује изражено је у више одлука Врховног касационог суда.

Запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора. Ово право запослених произилази из члана 118. став 1. тачка 5. и 6. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 са изменама и допунама), док се висина ових трошкова ближе регулише општим актима послодавца. У ситуацији када послодавац ово право запослених не искаже у платној листи запослених, како је прописано чланом 105. став 1. и чланом 121. став 1. Закона о раду, терет доказивања да је запосленима исплаћена накнада ових трошкова, је на послодавцу, у конкретном случају на туженима.

Одговорност ревидента за права и обавезе запослених које су предмет тужбеног захтева, за период пре извршених статусних промена, произлази из чињенице да са тужиоцем није закључен нови уговор о раду, већ је закључен анекс уговора о раду, према коме тужиља као запослена наставља радни однос са послодавцем следбеником, који преузима не само права, већ и обавезе послодавца претходника, које су настале из закљученог уговора о раду и радног односа. Будући да је тужиља, како је нижестепеним пресудама утврђенo, била запослена код првотуженог до 31.08.2015. године, то су тужени у том периоду солидарно одговорни за права и обавезе запослених, а након тог периода, односно почев од 01.09.2015. године за права и обавезе запослених одговара друготужени у овој парници, као нови послодавац са којим је тужилац закључио анекс уговора о раду 01.09.2015. године.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизија у смислу члана 410. став 2, у вези члана 413. ЗПП и утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужбом поднетом 05.02.2018. године, тужилац је тражио исплату трошкова на име исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у укупном износу од 66.845,24 динара. Поднеском од 13.08.2018. године тужилац је преиначио тужбу и затражио предметну накнаду у укупном износу од 82.603,05 динара, колико износи и вредност предмета спора која је назначена у уводу првостепене пресуде.

Према новелираном члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

С обзиром да вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, применом члана 404. став 2. и члана 413. ЗПП.

Председник већа-судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић