Пресудом Вишег суда у Сремској Митровици Гж 883/18 од 20.02.2019. године одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Сремској Митровици П 649/17 од 05.07.2018. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са позивом и на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку (ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

Поднетом тужбом тужилац је тражио утврђење ништавости одредбе уговора о кредиту са девизном клаузулом од 24.04.2009. године којом се обавезао да ће туженој платити трошкове обраде кредита и његовог пуштања у течај у висини процентуално одређеној у односу на износ одобреног кредита и враћање новчаног износа плаћеног у испуњењу те обавезе.

Врховни касациони суд је, у вршењу надлежности предвиђене чланом 31. Закона о уређењу судова, на седници Грађанског одељења одржаној 22.05.2018. године усвојио правни став о дозвољености уговарања трошкова кредита. Према том правном ставу: банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава, под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита; трошкови обраде кредита и пуштања кредита у течај, као и други трошкови које банка обрачунава кориснику приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава кориснику у току реализације уговора о кредиту, могу бити исказани у процентуалном износу и наплаћују се само кроз обрачун ефективне каматне стопе.

Означени правни став има утемељење у одредбама чланова 42. и 43. Закона о банкама („Службени гласник Републике Србије“, број 107/05) и одредбама тачке 5. и тачке 7. Одлуке Народне банке Србије о јединственом начину обрачуна и објављивања ефективне каматне стопе на депозите и кредите („Службени гласник Републике Србије“, број 57/06).

Побијана другостепена пресуда, у погледу одлуке о ништавости уговорне одредбе којом је регулисана обавеза корисника кредита на плаћање трошкова обраде кредита, не одступа од изложеног правног става јер тужена није доказала да је у њеној понуди за закључење тог уговора јасно и недвосмислено навела податке о трошковима кредита. Одлука о обавези тужене да исплати тужиоцу оно што је наплатила по основу ништаве уговорне одредбе не одступа од судске праксе у споровима за враћање онога што је примљено по ништавом уговору, у смислу члана 104. став 1. Закона о облигационим односима.

С`обзиром да у конкретном случају не постоје ни други разлози због којих би требало дозволити одлучивање о посебној ревизији тужене, у смислу наведеног члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Правноснажном пресудом донетом у другом степену окончан је поступак у спору мале вредности из члана 468. ЗПП. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда (у поступку у с пору мале вредности) није дозвољена ревизија.

Из тог разлога, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Тужена није успела у поступку по ревизији и зато нема право на накнду трошкова тих поступка. Због тога је њен захтев за накнаду тих трошкова одбијен и применом члана 165. став 1. у вези члана 153. став 1. ЗПП, одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић