Оштећени је упућен на парнични поступак, ради остваривања имовинско- правног захтева.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1број 217/20 од 09.03.2020. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, а пресуда Основног суда у Шапцу 4К број 749/15 од 21.10.2019. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА – адвокат Милица Ницовић, због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд укине побијане пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да преиначи побијане пресуде тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе или тако што ће кривично дело због којег је окривљени оглашен кривим правно квалификовати као кривично дело учествовање у тучи из члана 123. КЗ и изрећи му условну осуду.

Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, па је на седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП) размотрио списе предмета, са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, те након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев је неоснован у делу у којем се односи на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП, док је у осталом делу недозвољен.

Указујући на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП, бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости наводи да је суд, у изреци пресуде, описујући критични догађај, односно силу коју је приликом извршења кривичног дела употребио окривљени АА, описао радњу извршења кривичног дела учествовање у тучи из члана 123. КЗ, а не кривичног дела принуда из члана 135. КЗ, због ког је оглашен кривим.

С тим у вези, у захтеву се истиче и да се кривично дело принуде из члана 135. КЗ може извршити само са директним умишљајем, те да у конкретном случају нису остварени сви елементи предметног кривичног дела јер суд није утврдио да ли је окривљени знао за потраживање ВВ према оштећеном, те да из састава пресуде изостаје чињеница из које произилази циљ принуде окривљеног АА, а који је неопходан за постојање директног умишљаја, односно кривичног дела принуда из члана 135. КЗ. Према ставу браниоца, из чињеничног стања које је утврдио првостепени суд произилази само намера ВВ, а не и намера окривљеног да принуди оштећеног, па како је у побијаној пресуди утврђено да је окривљени заједно са ВВ ударао оштећеног, то се у радњама окривљеног стичу битни елементи кривичног дела учествовање у тучи из члана 123. КЗ, а не кривично дело принуде из члана 135. КЗ, те је суд оглашавајући окривљеног кривим за ово кривично дело учинио повреду кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП.

Изложене наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, Врховни касациони суд оценио је неоснованим.

Наиме, исти наводи истицани су и у жалби поднеој против првостепене пресуде, а Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени, у својој одлуци, на страни четири став други, до седми и страни пет став први, изнео је јасне и довољне разлоге због чега налази да су ови жалбени наводи неосновани, те због чега налази да се у радњама окривљеног АА стичу сви битни елементи кривичног дела принуда у саизвршилаштву из члана 135. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. КЗ због ког је првостепеном пресудом оглашен кривим, а не битни елементи кривичног дела учествовање у тучи из члана 123. КЗ. Ове разлоге Врховни касациони суд у свему прихвата као правилне, и на њих у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, упућује.

Из наведених разлога, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, у делу у којем се указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП, одбијен је као неоснован.

Исти захтев, у преосталом делу, одбачен је као недозвољен.

Ово стога што у преосталом делу захтева бранилац окривљеног указује на повреде одредаба члана 113. став 1. ЗКП, члана 131. став 2. ЗКП, члана 16. став 2. и 4. ЗКП и члана 404. став 1. ЗКП, а које повреде у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП не представљају законом дозвољен разлог за подношење овог ванредног правног лека окривљенима преко бранилаца због повреде закона.

Са свега изложеног, а на основу одредбе члана 491. став 1. и 2. ЗКП у делу у којем је захтев одбијен као неоснован, те на основу одредаба члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП у делу у којем је захтев одбачен као недозвољен, донета је одлука као у изреци.

Записничар-саветник                                                                                                     Председник већа-судија

Снежана Меденица, с. р.                                                                                               Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић